Pesma „Lela Vranjanka“, koju je prvi otpevao Staniša Stošić 1982. godine, danas se smatra jednom od najemotivnijih i najautentičnijih pesama sa juga Srbije. To je pesma o ljubavi, sećanju, gubitku i dubokoj čežnji za onim što je bilo – a više nikada neće biti.
Lela – simbol izgubljene ljubavi kroz poetiku juga i vranjanski duh
Iako nosi lično ime, Lela iz pesme nije samo žena, ona je simbol svih velikih ljubavi koje ostaju zauvek urezane u srcu. Ona je „Vranjanka“ – izuzetna, lepa, strasna i nedostižna. Pesma se ne bavi direktnim događajem, već emocionalnim pejzažom – pejzažom tuge, nostalgije i neizbrisivih uspomena.
Vranje, grad u kom se prožimaju orijentalna melankolija i balkanski temperament, poznat je po sentimentalnosti, muzici, sevdahu i dubokoj lirici. Pesma „Lela Vranjanka“ idealno oslikava taj duh: ona je istovremeno pesma i priča, prizivanje uspomena i oda izgubljenoj ljubavi. U tom smislu, bliska je duhu književnosti Bore Stankovića – emotivna, tamna, a opet topla.
Pesma je komponovana u sporom ritmu, sa bogatom melodijskom linijom koja evocira makedonske i južnosrpske etno tonove. Glas Staniše Stošića, baršunasto dubok, dodatno doprinosi težini i iskrenosti pesme. Svaki stih nosi težinu pogleda unazad – u mladost, ljubav, rastanak.
🔹Zašto je pesma osvojila svet preko Tare Dragaš?
Na Svetskom kupu u Milanu, mlada gimnastičarka Tara Dragaš izvela je svoj nastup uz ovu pesmu, i time pokazala da emocija nema granice jezika. Iako nastupa za Italiju, njen izbor muzike bio je znak poštovanja prema korenima – ali i umetnička hrabrost. Njena interpretacija „Lele Vranjanke“ kroz ritmičku gimnastiku pokazala je da pokret, zvuk i tuga govore univerzalnim jezikom. Publika je bila oduševljena, a bronzana medalja potvrda je toga.
Tara je istom takmičenju osvojila i zlatnu medalju u disciplini s trakom, uz pesmu „Cria Da Ivete“, dok je bronzu dobila upravo za tačku uz pesmu „Lela Vranjanka“.
Gledaoci koji nisu razumeli reči, razumeli su osećaj – i to je prava snaga muzike.
