BEOGRAD – Zvanično je umro posle ispijanja tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina, a podzemlje verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.
Romeo Savić, kralj beogradskog podzemlja, kako su ga nazivali, nije bio tipičan kriminalac iz vremena devedesetih. Mnogi su tvrdili da se on svojim likom i delom uklapa u šablon dečka sa vrelog prestoničkog asfalta, ali je on sam to poricao. Misterija njegove smrti i danas, 27 godina kasnije, intrigira javnost.
Savić je nađen mrtav 8. novembra 1994. godine. Malo pre toga, javno je optužio pojedine policajce, i to ga je, kako se veruje, koštalo života.
Početkom septembra 1994. Romeo je, iz samo njemu znanih razloga, odlučio da javno iznese teške optužbe na račun pojedinih policajaca. Dva meseca kasnije, 8. novembra, preminuo je pod čudnim okolnostima.
Uveče, 7. novembra, kasno se vratio kući, i nešto pre tri sata ujutru dobio poruku na pejdžer da se javi dvema devojkama. Izašao je, a već u šest, tri sata kasnije, nađen je mrtav ispred vrata svog stana.
Obdukcijom je utvrđeno da je imao tragove kokaina u krvi, što je njegova majka poricala. Ubeđena je i da bi požrtvovanom lekarskom intervencijom život njenog sina bio spasen. Devojka, čije je ime stajalo u potpisu poruke, rekla je Romeovoj majci da je ona nije poslala i da je to uradio neko drugi.
“Nisam kriminalac”
U trenutku kad je preminuo, Romeo je imao 24 godine. Prema zvaničnoj verziji uviđaja i obdukcije, smrt je nastupila posle ispijanja tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina. Podzemlje je, međutim, verovalo da su mu se osvetili policajci koji su se bavili dilovanjem droge.
Romeo je tvrdio za sebe da je normalan dečko i da mu nije stalo do toga da ima ogroman novac, kao i da ne želi da živi život tipičnog kriminalca. Nije poricao da je prodavao drogu, ali je govorio da se to ne kosi sa njegovim moralom.
– Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako Bog da, imaću ih i više – pričao je svojevremeno Romeo.
Za Savića je karakteristično to što nije preprodavao drogu tako što se povezivao sa većim dilerima za koje bi radio ili sa kojima bi sarađivao. On je uzimao ono što su dileri, uz podršku policije, prodavali. Najviše je mrzeo takav tip narko-dilera, pa je na taj način rešio da im se sveti.
Pratio ih je prilikom primopredaje većih količina droge, koje ju munjevito otimao sa malom ali dobro organizovanom i istreniranom grupom. Čitav posao bi najčešće trajao samo minut.
Protiv zakona, ali pošteno
U jedinom razgovoru za novine Romeo je dao objašnjenje onoga što je činio.
– Koliko je bilo protiv zakona, bar je dvaput toliko bilo pošteno. Loše sam prolazio, ali sam radio ispravno – kazivao je tada Savić.
Budući da nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem i tvrdio da ne razume one koji kažu da to jesu, pojasnio je svoj stav o tome što radi. Njegovo objašnjenje kako je došlo do toga da ga obeleže kao kriminalca svakako je bilo jedinstveno.
– Otimao sam „robu“ i automobile pokvarenim policajcima. Voleo sam da to radim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao, ali se kunem da niko pošten od mene nije stradao. Uvek sam uzimao od cinkaroša, pijanaca, “indijanaca”… ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je to mnogo koštalo – pričao je Savić.
Nekoliko puta je upozoren da prekine sa takvim ponašanjem, ali nije hteo da sluša i to, kako je tvrdio, zbog ponosa.
Policijska droga
U tom ličnom ratu protiv inspektora kriminalaca, poštenje mu je, kako je tvrdio, nalagalo da im otme sve što su bespravno stekli. Trebalo im je mnogo vremena dok nisu smogli hrabrosti da mu se suprotstave. Prekipelo im je, bio je siguran Savić, kad je njihovim dilerima počeo da otima drogu. Strast u potrazi za, kako je nazivao, „policijskom drogom“ teško je bilo razumeti. Uživao je u onome što radi, jer je znao kakva je uvreda za ljude iz tog sveta kad im otmu narkotike.
– Svi znaju da je Beograd pun policijske droge. Ima u policiji čestitih ljudi, šmekera, kojima je jasno šta se dešava, koji ne prodaju savest za 50 ili 100 maraka. Imam trojicu prijatelja inspektora, normalne ljude. Nije potrebno ni da mi kažu da bi me strpali u zatvor kad bi imali dokaze. To znam i ne zameram im, jer su pravi policajci – govorio je Savić.
Romeo je bio Beograđanin, ali je većinu vremena provodio kod devojke u Novom Sadu. Do nje mu je bilo mnogo stalo i mnogo je voleo. U njihovu ljubavnu romansu konstantno se mešao njegov “posao”.
Kako su mu se, prema njegovim rečima, “na vrat nakačili” i dileri i policajci, oni su svim silama pokušavali da ga odvoje od devojke, što su na kraju i uspeli.
– Uništili su mi vezu sa devojkom do koje mi je mnogo stalo. Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili kod devojke koja to ničim nije zaslužila – bio je ogorčen Savić.
