ČIKAGO – U Čikagu, 1886. godine, oko 40.000 američkih radnika stupilo je u generalni štrajk, zahtevajući bolje uslove rada, izražene u paroli „tri osmice“ – po osam sati rada, odmora i slobodnog vremena.
Protest na koji je odgovoreno represijom, zbog brutalne reakcije vlasti i poslodavaca, a potom i niza žrtava, postao je neka vrsta simbola borbe za prava obespravljenih.
Protesti su započeli 1. maja, a do najoštrijih sukoba s policijom došlo je narednih dana, 4. i 5. maja, kada su se sukobi proširili i van Čikaga.
Policija je zapravo pokušala da razbije protestne skupove i dovede do podele manifestanata, što se završilo ozbiljnim sukobima u kojima je bilo brojnih žrtava i među demonstrantima odnosno štrajkačima i među policajcima.
Ogorčeni i besni zbog zločina policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom, pozvala je radnike da se i sami naoružaju i nastave proteste.
Dana 4. maja, osoba čiji identitet nikad nije utvrđen, bacila je bombu koja je ubila sedam ljudi i ranila veliki broj policajaca.
Odmah po ovom događaju, policija je uhapsila osam anarhista, uključujući Parsonsa i Spajsa, optužila ih za ubistvo i osudila na smrt.
U sukobima s policijom u Čikagu ubijeno je najmanje šest i ranjeno oko 50 radnika, a veliki broj je uhapšen. Pet radničkih vođa osuđeno je kasnije na smrt, a trojica na robiju.
U znak sećanja na velike manifestacije obespravljenih, i njihovu odlučnu borbu, na Prvom kongresu Druge internacionale 1889. godine, odlučeno je da se 1. maj obeležava masovnim skupovima, demonstracijama i prigodnim manifestacijama, u znak sećanja i opomene. Za radnike i sindikaliste širom planete, on predstavlja dan solidarnosti i borbe za bolje uslove rada koja se i danas vodi.
Na Drugom kongresu 1891. godine 1. maj je i formalno proglašen za Međunarodni praznik rada.
Postupno, tokom poslednjih godina 19. veka i prvih godina 20. veka, 1. maj je sve masovnije prihvatan i obeležavan, vrlo često i širokim protestnim manifestacijama.
Osmočasovna formula: RAD, ZABAVA, ODMOR
Tvorac formulacije o osmočasovnom radnom vremenu bio je Deni Vera, pisac iz prve polovine 17. veka. On je zamislio da dan treba da bude podeljen na tri jednaka dela: jedan namenjen radu, drugi zabavi, a treći odmoru.
Jaša Prodanović je bio prvi ministar u Evropi koji je uveo osmočasovno radno vreme. Godine 1910. je kao ministar narodne privrede sproveo u Narodnoj skupštini Zakon o radnjama, kojim su stvorene radničke i druge komore i uvedeno zaštitno radničko zakonodavstvo.
