NOVI SAD – „Za mene je uvek postojao taj neodređeni šarm tajanstva u spletu bedema, kapija, šančeva, mostova, uglova ojačanih kamenim blokovima i lučnim svodovima kroz koje se ulazi u Tvrđavu i kroz koje se, bilo da dolaziš uzvodno, nizvodno ili iz Novog Sada preko pontonskog mosta, osvaja unutrašnjost ovog utvrđenog grada. Moja raspuštena mašta se samostalno napaja brojnim oblicima romantizma koje sreće na svakom koraku i nije potreban nikakav napor da bi me obuzeli prizori tame dok posmatram brojne zatvorenike zatočene u Tvrđavi.“ – zapisao je engleski putopisac Džon Palgrejv Simpson sredinom 19. veka.
Simpson dodaje i sledeće: „Čim uđete u gradić srešće te ih na svakom koraku, u belim odelima od grubog sukna, kako vuku svoje teške lance između nogu, kako rade pod nekom stenom, popravljaju i ojačavaju zidine u pratnji dva ili tri vojnika koji ih motre iz blizine sa musketama na ramenu. Leže i odmaraju se tako među kamenjem i blokovima, prikupljaju snagz pogleda setnog i nepomičnog uprtog u tlo ispred sebe, da bi kasnije opet vukli nešto uskim ulicama podgrađa ili nosili neophodne zalihe gore u kasarnu. Mnogi sitniji kriminalci su dodeljeni činovničkim kućama kao sluge ili ispomoć i oni se isto mogu sresti na svakoj kapiji i u svakom prolazu, kako pod budnim okom stražara vuku svoje lance.“
I Franc Šams je par decenija pre Simpsona zapisao svoja zapažanja o zatvorenicima u Tvrđavi. Po njemu, stalan broj zatvorenika je bio između 80 i 90 koji su zahtevali od 50 do 58 stražara dnevno.
Zorom bi svaki vojnik dobijao jednog ili dva zatvorenika određenih za rad koje je bio obavezan da čuva do mraka, osim u popodnevnim satima kaka je bilo vreme ručku. Stražari su pratili zatvorenike na svim poslovima po vrućini, hladnoći, snegu, kiši… Njihov posao je bio da čiste ulice i trgove, čišćenje i prokopavanje kanala i nošenje vode. Mnogi su radili na „mašini za vodu“ koja je prenosila vodu, danju i noću, iz Dunava preko Gornje tvrađave i u Hornverk. Vojnik koji ih je čuvao morao je da pazi kako zatvorenici ne bi izvršili neku novu krađu ili pobegli jer bi bili nedužni vojnici bili izloženi telesnom kažnjavanju. Kada nisu bili angažovani na poslovima zatvorenici su bili smešteni u neuglednim kazamatima u kojima su bili drveni kreveti bez posteljine.
„I ma koliko da su oni za Tvrđavu korisni i neophodni, toliko je neprijatan i nepodnošljiv neprekidan zveket lanaca. (…) Nijedna ulica, čak nijedna kuća ne ostaju pošteđene ovog neprijatnog zvuka, koji se još i pojačava zbog snažnog struganja gvozdenih karika koje se vuku po pločnicima. (…). I ako se čovek može nakon dužeg vremena privići na kloparanje mlina, glasnu muziku, svađu, galamu i nemirne komšije „ali ovaj zveket, koji je ujedno i sudbina ovih nesrećnih ljudi, ostaje zauvek nepodnošljiv i priznajem da se za dvanaest godina boravka u Petrovaradinu na ovu buku nisam navikao.“ – žalio se Šams koji je kasnije napustio Petrovaradin. Možda su se stanovnici u međuvremenu navikli na te zvukove pošto je Simpson zapisao sledeće: „Tako je gradić bez prekida izpunjen zveketom gvožđa od jutra do večeri, zvukom lanaca koji se meša sa zvukom sablji i mamuza. Ovi konstantni sumorni tonovi zatvora, muke i napetosti izazivaju u strancu pritisak i nelagodu, na koju su stanovnici gradića navikli do te mere da ga više i ne primećuju.“
I Mihailo Polit-Desančić je u svojim uspomenama ostavio svedočenje o robijašima u Tvrđavi:
„Nego nešto osobito žalosnoga je imao Varadin u ono doba (a bilo je to i mnogo godina posle bune (1848/49, prim. prir.)) a to je brujanje i zveketanje lanaca robijaša, koji su po ulicama razne poslove radili, osobito vodu nosili. Najžalosniji je bio zveket tih lanaca kad se prolazilo kroz šančeve putem u Kamenicu. Na onom mestu, gde danas jedna parna mašina tera vodu dunavsku u gornji grad, pre bune bila je sprava ispod zemlje i teški posao vodovoda u gornji grad obavljali su robijaši. Danju noću se čuo tu ispod zemlje zveket lanaca robijaških.“
Neki od poznatijih zatvorenika na Tvrđavi bili su:
Roža Šandor (1810-1878) legendarni mađarski „bećar“ (odmetnik i drumski razbojnik).
Vasa Pelagić (1833-1899) srpski socijalista „buntovnik opasan po svaku državu“.
Vladimir Jovanović (1833-1922) prvak srpskog omladinskog pokreta, osumnjičen da je učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva kneza Mihajla Obrenovića.
Ljuben Karaverlov (1834-1879) bugarski književnik, kao protivnik vladavine kneza Mihajla Obrenovića.
Jaša Tomić (1856-1922) srpski književnik, novinar i političar, hapšen zbog „štamparskog prestupa“ i pre robije zbog ubistva Miše Dimitrijevića.
Antun Gustav Matoš (1873-1914) hrvarski pesnik, kao dezerter.
Ivo Andrić (1892-1975) jugoslovenski književnik i novelovac, kao pripadnik Mlade Bosne.
Josip Broz (1892-1980) kasniji predsednik SFRJ, kao austrougarski podoficir
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
