SOMBOR – Sudbina malih mesta, pa bila ona i tako prefinjena, razbarušeno gospodstvena kao što je Sombor, je da njeni stanovnici, koljenovići, do nekog priznanja i tome sledujuće slave na nacionalnom ili daleko višem nivou mogu najčešće doći samo pod svetlima velegrada i belog sveta.
Taj usud je podelila i modna ikona, ne samo Srbije, već i bivše, velike zemlje, Jugoslavije u kojoj je Sombor slovio za neprikosnoveno predziđe prostakluku i svakoj vrsti novovekog varvarizma, Tamara Bakić, od koje su se njeni sugrađani oprostili pre neki dan na Velikom pravoslavnom groblju.
Priča o devojčici koja je od rodnog Sombora, preko mađarskog fašističkog logora u Bačkoj Palanci do modnih pista Njujorka, Pariza i inih metropola prošla koliko mučan, toliko i gotovo senzacionalno uspešan put popločan ličnim šarmom, urođenom senzualnošću i stilom, počela je 1934. godine na zapadu Bačke, a završila se na istom mestu. Tako je najveća dama modnih pista izbegla sudbinu velikog sugrađanina, Veljka Petrovića, kojem nisu ispunili ni poslednju želju, da ga polože na večni počinak u mestu u kome je i ugledao svet, Somboru.
Upravo ovde, u rodnom gradu, Tamara Bakić je od kržljavog devojčurka, zaustavljenog u razvoju usled post logorskog boravka u Beogradu, obeleženog skrivanjima po prestoničkim podrumima, izrasla u labuda čija je nešto kasnija decentna pojava mlade, po ugledu na oca studentkinje prava, ali i plivačke vicešampionke Jugoslavije, na kastingu za prvi Sajam mode 1958. godine zapala za oko tada poznatoj krojačici Dari Spasojević, inače prijateljici njene majke. Nastavak te priče se odvijao poput holivudskog blokbastera, pošto je nakon ovog debija, Tamara počela da dobija pozive za revije, koje su je vodile ne samo po celoj tadašnjoj Jugoslaviji, već i po modnim pistama u Budimpešti, Varšavi, Moskvi, Sankt Peterburgu, Parizu, Teheranu, Njujorku.
Nekada smo i po mesec dana bili na putovanjima, bile su to prave turneje, a mi reprezentacija Jugoslavije koja promoviše domaću modu u svetu koja je kod nas postajala sve ozbiljnija industrija sa autentičnim kreatorima kao što je Aleksandar Joksimović. Bili su to nezaboravni dani, zlatno doba domaće mode koja je osvajala planetu a naše revije su gledale poznate ličnosti kao što je Iv Sen Loran, sa nekima smo se i lično upoznali kao što je reditelj Klod Leluš ili glumac Entoni Hopkins, provodili se u diskoteci koju su držali Džejn Birkin i Serž Ginzbur, sreli se sa Brižit Bardo, pili šampanjac sa Diorom koji ga je otvorio u našu čast… Imala sam čast da upoznam Paka Rabana i da nosim njegov model na reviji – svedočila je koliko ovog leta Tamara za srpske medije, prisećajući se upravo onog kojem je bila inspiracija, slavnog modnog kreatora Aleksandra Joksimovića, jugoslovenskog Diora, koji je preminuo prethodnog proleća.
Njen hod po modnim pistama potrajao je jako dugo, a zahvaljujući neprevaziđenoj harizmi, pored savršene figure tako potrebne iskonskim zvezdama mode, čak i u 82. godini je bila zvezda modne revije u Njujorku, čime je potvrdila svoj kredo da uprkos imperativima društva, „žene danas ipak imaju pravo da dostojanstveno stare“. Zvezdani hod Tamare Bakić je bio samo jedan, neko bi rekao i manji, deo njenog angažmana u svetu mode, pošto je tokom karijere bila i osnivač jugoslovenskog Udruženja manekena, kako bi mlade ljude zaštitila od svih nepriličnih izazova na putu do svetala velikih, svetskih pozornica, koje je i sama tako uspešno izbegla.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
