SRBIJA – Nakon sinoćnjeg pucanja u Odžacima i fizičkog napada kamenicama i jajima u Nišu nad političkim neistomišljenicima, trebalo bi da se kao društvo zapitamo – da li želimo budućnost u kojoj se umesto argumenata koristi metak, a umesto dijaloga – nasilje?
Već četiri meseca, kroz blokade fakulteta, škola, saobraćajnica i preduzeća, opozicioni deo političke scene pokušava da prikaže da se bori za slobodu. Međutim, svaka takva akcija, umesto da širi slobodu, oduzima je drugima. Ograničava se pravo studenata da uče, zaposlenih da rade, građana da se slobodno kreću. Time se, svesno ili ne, guši osnovno načelo demokratije – da sloboda jednog pojedinca prestaje tamo gde počinje ugrožavanje sloboda drugog.
U tom kontekstu, teško je ne postaviti pitanje – gde je granica političkog aktivizma i kada on prelazi u oblik pritiska, zastrašivanja i nasilja?
U Odžacima, organizator opozicionih protesta i blokada, vatrenim oružjem rešava političke nesuglasice, u Nišu – kamenicama i jajima gađaju se članovi Srpske napredne stranke. Paralelno s tim, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, neformalna grupa organizovala je takozvani plenum na kojem se raspravljalo o ideji blokade pojedinih privatnih medija – konkretno: „Vojvodina uživo“, „Gradske info“ i „NS uživo“.
Kako to da oni koji se predstavljaju kao zaštitnici slobode govora promovišu blokade medija? Kako su profesori, čija je misija da podstiču kritičko mišljenje, postali zagovornici isključivosti? Ako akademska zajednica počne da aktivno podržava ideju da se neko mišljenje treba isključiti iz javnog prostora – čemu onda uče studente? Da je sloboda govora selektivna? Da su neistomišljenici neprijatelji? Da je u redu zabranjivati, blokirati i ućutkivati?
Ako oni koji predaju filozofiju, sociologiju i komunikologiju više ne stoje iza osnovnog demokratskog postulata koji je formulisao Volter ”Ne slažem se s tim što govorite, ali ću do smrti braniti vaše pravo da to kažete”, onda smo kao društvo na opasnom raskršću.
Sličnu vrstu „monopola“ nad emocijama i uverenjima viđali smo i ranije. Kao što je nekada Marinika Tepić sebi dodelila „tapiju na bol“, sada se pojedinci iz akademskog i opozicionog političkog kruga ponašaju kao da imaju ekskluzivno pravo na „ispravno mišljenje“.
Opozicija, čiji poslanici u Skupštini Srbije ne biraju sredstva – od dimnih bombi, farbe, pa do suzavca – šalje poruku svojim pristalicama da su nasilje i haos legitimni alati političke borbe. Metak kao argument i bacanje jaja i kamenica na ulicama samo je nastavak tog obrasca ponašanja.
U ime svih onih koji veruju u slobodu mišljenja, govora i obrazovanja – vreme je da se politički akteri iz opozicije odazovu na poziv na dijalog. Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić više puta je javno pozivao na razgovor, naglašavajući da je dijalog jedini put ka smanjenju tenzija i očuvanju stabilnosti društva. Ne dijalog po meri, ne dijalog pod uslovima, već dijalog kao jedini civilizovani put napred. Različitost stavova ne sme biti povod za sukob, već prilika za razmenu, razumevanje i, konačno, za kompromis. Demokratski proces nije savršen, ali alternativa, koju nažalost viđamo na ulicama i u Sali Skupštine, je mnogo opasnija.
