Napadi na funkcionere vlasti kakvi su viđeni sinoć u Nišu, kada je opoziciona rulja, koja se lažno predstavlja kao deo studentskog pokreta, oličena u članovima omladine partije Pokret slobodnih građana, čiji je vođa Mateja Nikolić, nije novost na političkoj sceni država koje se susreću sa obojenom revolucijom, jer je ista scena viđena i u Ukrajini 2013. i 2014. godine.
Udarci, gonjenje po gradu, napadi jajima, sve to je deža vi dešavanja u ratom razorenoj zemlji na istoku Evrope, akcije koje su usmerene na podstrekivanje revolucije kroz „oslobađanje od straha“, a što je zapravo poziv na anarhiju, tj. bezvlašće, u kojem se stavljanjem mete na čelo funkcionera oni stavljaju na spisak građana drugog reda, koji su van zakona i nad kojima je takvo ponašanje čak poželjno.
Snimci brutalnog napada na gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića od strane Nikolića i grupe, ekspresno su podeljeni na svim opozicionim platformama, medijima i društvenim mrežama kao junački čin, gde je prednjačila jedna od inspiratorki nasilja, Marinika Tepić, koja je napad dočekala sa radošću i odobravanjem.
Isto to se dešavalo i prilikom napada na gradonačelnika Kraljeva Predraga Terzića u selu Miločaj, kada su inspiratori nasilja oduševljeno klicali zbog „preciznog pogotka“ jajem, za koje su priželjkivali da je metak.
Ukoliko se vratimo samo 11 godina unazad, videćemo da je u Kijevu besna fašistička rulja političara Vitalija Žuravskog, poslanika Partije Regiona svrgnutog predsednika Viktora Janukoviča, a tadašnje Partije ekonomskog razvoja, ubacila u kontejner za smeće, poručivši da je on, ali i svako onaj ko se drzne da govori o suverenoj Ukrajini, nezavisnoj od diktata Brisela i stranih obaveštajnih službi, kao i tadašnje administracije SAD Baraka Obame, kojom je vladala duboka država, njihov lični neprijatelj kojeg nije greh ni ubiti.
Osim Žuravskog, predmet napada je bio i Viktor Pilipišin, takođe nekadašnji član Partije Regiona, čiji je greh bilo to što je pokušao da se kandiduje na izborima 2014. godine, što fašisti iz Desnog sektora nisu prihvatali, te su i njega ubacili u kontejner za smeće, a tom prilikom je i zaliven crvenom farbom.
Krvavi nastavak Majdan obojene revolucije u kojoj je Ukrajina izgubila svoj suverenitet i nezavisnost, a koji je posredno doveo do najvećeg ratnog sukoba na tlu Evrope od Drugog svetskog rata, najavljen je zlokobnim rečima jednog od učesnika bacanja Pilipišina u kontejner.
„Kučko, misliš da je Majdan gotov? Tek je počeo“, rekao je glas iz mase okupljenih koji je najavio dalje krvave obračune sa političkim neistomišljenicima.
Osim tih evidentnih napada iz mržnje, netrpeljivosti, a u ovom slučaju i rasizma, Ukrajina je svedočila i napadima jajima, koji su ovih dana postali osnovno sredstvo političke borbe terorističkih ćelija opozicije u Srbiji.
Još 2004. godine, bivši predsednik Viktor Janukovič je u Ivano-Frankovsku na zapadu Ukrajine gađan jajima od strane opozicionog aktiviste tadašnje Narandžaste revolucije predvođene Julijom Timošenko, što je tada predstavljalo neviđeni postupak, koji je ostao zapamćen i privukao pažnju svetske javnosti.
Za razliku od napada jajima na Janukoviča, predsednički kandidat Oleg Carjov je 2014. nakon obojene revolucije na Majdanu gađan jajima, ali i tučen od strane rulje na čelu sa aktivistima fašističkog Desnog sektora, fudbalskim huliganima i aktivistima opozicije, što je apsolutno uporedivo sa napadom na gradonačelnika Pavlovića u Nišu, ali i gradonačelnika Terzića u Kraljevu, kao i na druge funkcionere vlasti širom Srbije.
Takođe, ukrajinski mediji su sakupili i 10 najpoznatijih napada jajima na ukrajinske političare, gde dominiraju napadi na suverenističke političare koji su podržavali dobre odnose sa Rusijom, a samim tim i mir u Ukrajini.
Carjov je inače napadnut ispred televizije nakon što je završila emisija u kojoj je gostovao, a bes ukrajinskih izvođača obojene revolucije 2014. godine bio je usmeren i na medije.
Konkretno, napadi na TV kuće, urednike i vlasnike stanica koje nisu oduševljeno klicale povampirenom fašizmu u Ukrajini, a koji je već tada pretio da zatre sve one koji su kroz nezavisnu i suverenu Ukrajinu težili da očuvaju mir među ruskim i ukrajinskim narodom, bili su česta pojava, a izdvaja se brutalno prebijanje direktora ukrajinskog javnog servisa Oleksandra Pantelejmonova.
Pantelejmonovljev greh je, prema besnoj fašističkoj rulji koja ga je napala, bilo to što je kao vest preneo prilog o potpisivanju sporazuma između predsednika Rusije Vladimira Putina i vlasti na Krimu, koji je Rusija te 2014. godine anektirala.
Grupa koja ga je brutalno prebila, a koju je predvodio Igor Mirošničenko iz parlamentarne partije „Sloboda“, koji je tada bio čak i član parlamentarnog odbora za slobodu govora, naterala ga je da potpiše pismo u kojem je navedeno da daje ostavku, a napad su osudile i svetske instance, uključujući Amnesty International.
Pitanje koje se postavlja je šta će se desiti sa TV stanicama u Srbiji koje su, prema pretnjama blokaderskih grupa, postale njihovi „lični neprijatelji“, kao što je Pantelejmonov bio lični neprijatelj fašističkih grupa u Ukrajini, kada terorističke ćelije poput „Novosadske grupe“ Mile Pajić i Dejana Bagarića i njegovih „Indijanaca“, izvedu „blokadu“, koja je najavljena od strane tih istih grupa za pritisak po ukrajinskom receptu.
S obzirom na to da svi elementi majdanske obojene revolucije postoje i u Srbiji, jedna stvar ipak ni u Kijevu, ali ni u Lavovu, ili bilo kom drugom ekstremnom uporištu u Ukrajini, nije viđena, a tiče se nasilja nad ženama.
Demonstranti i izvođači obojene revolucije u Srbiji su prevazišli sve udžbenike Džina Šarpa i Tedtalk nastupe Srđe Popovića, kada su odlučili da u Nišu brutalno napadnu i prebiju tri žene, od kojih su neke zadobile i teške telesne povrede.
Sve to se dešava u zemlji u kojoj su akcije ekstremističke opozicije u parlamentu već dovele do moždanog udara poslanice Jasmine Obradović, a ozbiljno ugrozile život još uvek nerođenog Gavrila Ilića, čija je majka Sonja Ilić pretrpela strah opasan po njen i život njene bebe, s obzirom da je u osmom mesecu trudnoće.
Obojena revolucija po istom receptu u Ukrajini i Srbiji
Da onima koji prave strategiju i taktiku za izvođenje obojenih revolucija širom sveta često fali inspiracije, osim napada na političare drugačije orijentacije fizički, jajima i na druge načine, svedoče i „aktivnosti“ demonstranata na protestima protiv vlasti, koje služe da uniformišu, mobilizuju i na zabavan način predstave napad na ustavni poredak zemlje.
Kako je kreator obojenih revolucija Srđa Popović skovao termin „Laughtivism“, koji govori o potrebi ismevanja i snazi „humora u nenasilnoj borbi“, tako su u svakoj revoluciji, koju su vodili njegov Canvas i on, ili slične grupe za rušenje ustavnih poredaka zemalja, korišćeni i termini, tj. reči koje su pokretale mase.
U Srbiji je pravopisna greška u reči „đaci“ iskorišćena da se ismeje preko 2 miliona onih koji glasaju za vladajuću partiju, a posebno njeni funkcioneri koji vrše vlast, a koji su bili predmet napada, kao i studenti koji žele da uče i nisu podlegli pritisku terorističkih grupa da blokiraju svoje fakultete i svoj život za tuđi račun.
„Ćaci“ u Srbiji, te 2014. godine u Ukrajini su bili „moskalji“, pežorativno nazvani svi aktivisti i pripadnici suverenističkih partija, koje su se zalagale za dobre odnose sa Moskvom, tj. Rusijom, kao i svi građani koji su govorili ruski jezik, dajući ovom nazivu rasistički ton.
U Ukrajini, kao i u Srbiji, taj termin je uskoro po receptu Srđe Popovića upotrebljen u akciji skakanja uz slogan „Ko ne skače taj je Moskalj/Ćaci“.
Osim aktivista desničarskih pronacističkih grupa poput Desnog sektora, ovaj slogan i karakteristično skakanje, kakvo viđamo i u Srbiji ovih dana, viđeno je i na stadionu Dinamo Kijeva, gde su ga preuzele
huliganske frakcije Sektora unutar navijača ovog fudbalskog kluba.
Cilj ovakvih akcija je dehumanizacija svih onih koji se ne slažu s njima. U slučaju Srbije to je čitav deo našeg naroda, što je posebno opasno kada se vidi da tradicionalni srpski neprijatelji, Hrvati i Albanci, sklapaju vojne saveze protiv Srbije, i protiv svega što je srpsko na Balkanskom poluostrvu.
U tom procesu, onaj ko je „Ćaci“ više nije Srbin, a samim tim nije više ni čovek, što daje pravo svakome da ga omalovaži, napadne, pretuče, „jaše“, „dinsta“ i šta god da kaže ekstremista Jovo Bakić da bi sa tim „neljudima“ trebalo da se radi.
Upravo u momentu kada u Srbiji pored „pumpanja“ počinje da se skače, pomenuti Srđa Popović objavljuje i scene iz Irana, gde demonstranti, iste političke naklonosti kao što su i svi izvođači obojenih revolucija širom sveta, upravo plešu i skaču, što posebno apostrofira Popović.
Iste scene viđene su i u Turskoj na protestima protiv predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, gde masa u jednom trenutku počinje frenetično da skače uz uzvikivanje političke parole u stilu „Ko ne skače taj je….“, a što su korisnici društvenih mreža prokomentarisali na način da se to dešava u Turskoj i Ukrajini, kao i u još jednoj zemlji (Srbiji), ali se svi prave da se ne dešava, upravo po receptu Srđe Popovića.
„Hulja“ i „hujlo“, isti izraz, isti recept, ista kuhinja
Otpor Srđe Popovića i „studentski“ aktivisti 90-ih godina u borbi protiv legitimnog suverenističkog lidera SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, znajući da u porodici ima istoriju samoubistava, pozivali su ga na samoubistvo zlokobnim rečima „spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“.
Njihov naum da predsednik Milošević izvrši samoubistvo, tj. da se njegov život završi tragično, izvršio je zločinački Haški tribunal 2006. godine, kada ga je ubio pogrešnom terapijom, s obzirom da je bio srčani bolesnik, što je i dokazano od strane nezavisnih lekara.
Sa prelaskom u 21. vek, nakon čega je Srđa Popović napravio firmu za rušenje ustavnog poretka suverenih država, promenila se i taktika, a napredovanje u razumevanju psihologije masa, sa otvorenih poziva na ubistvo i samoubistvo ljudi sa tragičnom porodičnom pričom, prešlo se na dehumanizaciju kroz davanje nadimka koji označava nečoveka.
Jovo Bakić, ekstremista i tzv. profesor, koji je akademski inspirator nasilja, predsednika Srbije Aleksandra Vučića je prvo ocenio kao „nepomenika“, vezujući ličnost srpskog lidera za religijsku kategoriju koja označava đavola, Sotonu, izgnanika iz Raja, otpadnika od Boga, stavljajući ga u ravan sa demonima.
S obzirom da je velika većina pratilaca Jove Bakića sa Univerziteta među profesorskim kadrom religijski i verski nepismeno, taj nadimak se nije najbolje primio u masi, ali je jedan drugi preuzeo primat, koji je takođe već viđen i to u Ukrajini, upravo prema receptu Srđe Popovića.
Sinonimi za reč „hulja“ u srpskom jeziku su, kako navode jezikoslovci, „gad“, „bednik“, „baraba“ i desetine drugih primera, što ovu reč čini jednom od onih koje imaju najveći broj sinonima, zbog monstruoznosti i složenosti koje je sačinjavaju.
Taj termin na ruskom/ukrajinskom jeziku „hujlo“, postao je široko rasprostranjen na Majdanu u zimu 2013/14. godine, u obliku „Putin-hujlo“, što je služilo za demonizovanje i dehumanizaciju ruskog predsednika, predstavljajući ga kao demona.
Printscreen
Osim fudbalskih huligana, ubrzo je sintagma postala popularna među širim masama, a uskoro je postala i deo demonstrantskog folklora, oko čega se formirao antiruski, a zapravo antiukrajinski, front u Ukrajini.
Sintagma je postala deo pop pesama, filmova i serija, a uzvikivali su je i političari, predstavnici civilnog sektora, tj. NVO koji su davali neophodnu podstrek revoluciji, novinari, a na kraju i strani lideri i političari, čineći tu parolu svetski popularnom.
U istom stilu, a u duhu srpskog jezika, je stvorena sintagma „hulja se ljulja“, sa jasnom aluzijom na predsednika Vučića, za čiju čvrstu suverenističku vladu demonstranti i izvođači obojene revolucije priželjkuju pad, a što se evidentno ne dešava, zbog čega akcije postaju sve ekstremnije i brutalnije.
