VOJVODINA – “Poljoprivrednik” je specijalizovani list za selo i poljoprivredu, jedinstven ne samo po tome što postoji i redovno izlazi 67 godina, već i što je ostao list poljoprivrednih proizvođača, nastojeći da prenese čitaocima dostignuća pre svega domaće nauke i struke, koja su primenljiva u proizvodnji. Portal Vojvodina uživo, zajedno sa listom “Poljoprivrednik” prenosiće, do kraja godine, najzanimljivije tekstove iz Poljoprivrednog kalendara 2024. godine.
Ne tako davno svako mesto je imalo svoje zanatlije, po kojima je bilo prepoznatljivo i nadaleko čuveno. Danas ih je sve manje. Prava je retkost, a i posebno zadovoljstvo, sresti ljude koji čuvaju stare zanate od zaborava i neguju ih.
Među sve ređim zanatlijama su i Izabela i Šandor Derković, obućari iz Bačke Topole. Skoro tri decenije u svojoj kožnoj radionici ručno prave divne retro klompe i drugu obuću po porudžbini.
Sve je počelo slučajno, a ispalo je dobro. Nerado se svi sećamo devedesetih godina prošlog veka, koje su bile svima izuzetno teške za život. Visoka inflacija gutala je skromne plate, a trebalo je nekako preživeti to teško vreme. Ljudi su se snalazili kako su znali i umeli. Krizu su i te kako osetili i Derkovići, pogotovo što su u to vreme bili mlad bračni par, a samo je Šandor radio u kožari u Kuli. Izabela, iako je trgovac po zanimanju, bila je bez posla.
Prednost ovog para je da oboje neguju zajedničku ljubav prema koži. Baš u to teško vreme njihov prijatelj je poželeo da nabavi dlakave klompe. Nigde ih nije bilo i dosetio se da im predloži da oni pokušaju da mu ih naprave. Sa strahom su Derkovići prihvatili predlog, jer im je trebao posao.
Ipak, želeli su da se oprobaju i na ovom polju, pogotovo što su i Izabelin i Šandorov pradeda bili obućari. Iako nisu imali priliku da ih upoznaju, na tavanima njihovih kuća ostali su stari alati i modeli obuće kakvi su se nekad davno nosili. Pretražili su tavane, prikupili ono što je ostalo i upustili se u avanturu. Uspeli su da naprave klompe po uzorku koji je doneo kupac. Dosetili su se da štave kožu sa dlakom i ispale su klompe baš kako su trebale.
Prvi uspešan par koji su napravili dao im je potvrdu da idu dalje. Odlučili su da se bave ovim starim zanatom, a bilo je očigledno da ga oboje nose u genima. U početku nisu imali radionicu, pa su kožne papuče krojili u trpezariji, a iskrojene delove sušili pored kaljeve peći. Pozajmili su drvene kalupe za rad, a sve što naprave nosili su na buvlju pijacu u Suboticu da prodaju.
Vremenom su postajali sigurniji, veštiji i polako su se prilagođavali zahtevima tržišta. Prvih pet godina, kad su počeli da rade klompe, u modi je bio drveni đon. Polako je za njega opadalo interesovanje i, po preporuci prijatelja, prešli su na poliuretanski đon.
– Prednost ovog đona je što je lakši i savitljiviji, a nabavljamo ga od poznatog kupca, objašnjava Izabela.
Kožu kupuju u Segedinu. Papuče su autentične, a nastale su po uzoru na starinske sa zumbama, a ipak se međusobno razlikuju. Derkovići ih boje, mažu kremama, poliraju. Svaki par je unikatan i priča za sebe. Na svakom paru, sasvim lepo, njihov ručni rad dolazi do izražaja.
Posla ovde ima cele godine, a sve se radi ručno. Dug je proces da se napravi jedan par. Nekada i šest sati prođe dok se ne završe sve faze obrade.
Ručno pravljena obuća „Kožarske radionice Anett“ prodaje se u Subotici i Topoli. Izgradili su dobar odnos sa kupcima i ko jednom obuje njihove papuče – ponovo se vraća.
S obzirom na to da neguju ručni rad, a to rade s puno ljubavi i pedantno, specijalizovali su se i za pravljenje opanaka iz Mohača.
Kako kaže Izabela, do njih su došli sasvim slučajno. Porodično su otišli u Mađarsku u Mohač da pogledaju manifestaciju koja se tamo neguje. U pitanju je običaj
kada bušari teraju zimu, a koja okuplja veliki broj ljudi. Nekako slučajno, došli su u kontakt s učesnicima. Privukli su ih lepotom ti neobični opanci, koje su tada prvi put videli. Ponuđen im je još jedan izazov, kojem nisu mogli da odole. Saradnja uspešno traje već osam godina.
Puno truda, ljubavi i pažnje se ulaže u svaki par obuće. Postali su prepoznatljivi po unikatnim vintidž papučama. Pohvala za njihov rad i trud na negovanju starih zanata nije izostala ni od Ministarstva privrede, koje im je dodelilo sertifikat starih zanata, kao potvrdu da su svih ovih godina na pravom putu da se sačuvaju stari zanati od zaborava, a da im se ipak da i duh savremenog doba. Posebna vrednost je što se kroz stare zanate čuva i identitet naroda s ovih prostora.
Iako Derkovići imaju dve kćerke, starija Aneta je profesor istorije, a mlađa Loreta ide u osnovnu školu, roditelji ne insistiraju da i one nauče ovaj zanat. Smatraju, ako jednom budu poželele, same će odlučiti, baš kao što su i oni to uradili.
Šteta je da se ovako redak zanat ne prenese na nekog mlađeg, jer je unikatan, a obeležio je ovu porodicu i održao je.
Tamara Gnip
„Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar 2024“
Ukoliko volite i želite još da čitate, knjigu „Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar 2024“ možete poručiti preko sajta www.poljoprivrednik.net.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
