APATIN – Pre tačno 20 godina, osnovan je Moto klub „Panter“, a Alen Islamović je sa Bijelim dugmetom pevao na beogradskom hipodromu.
Dve decenije kasnije, putevi su im se ukrstili na kanalu kod Bele loze, na mestu gde se miris benzina meša sa mirisom šume, a zvuci motora i rokenrola sa smehom i pozdravima prijatelja koji se ne viđaju često, ali se prepoznaju odmah.
Veče prepuno emocija otvorio je lokalni bend „Krvava Meri“, a potom je posetioce muzika povela kroz decenije – od The Doors-a i Janis Joplin, preko Index-a, Grupe 220 i Azre, do Atomskog skloništa i EKV-a. Sviralo se i pevalo za dane kada se muzika slušala srcem, a trake premotavale olovkom.
„Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“ odjeknulo je sa kanala, u trenutku kada je na scenu stupio Alen Islamović. Sa gitarom i glasom koji nosi patinu vremena, ispevao je i za Esmu i Šejlu, ali i za sve nas koji smo odrasli uz zvuk ploča i kaseta. Nije ih samo otpevao — proživeo ih je ponovo, kao nekada. Njegov glas, siguran i snažan, odzvanjao je tako jasno da se činilo kao da ne slušamo svirku pod otvorenim nebom, već najčistiju studijsku verziju s nekog starog vinila. Isti onaj glas koji je nekada punio stadione Jugoslavije, sada je na kanalu kod Bele loze dokazao da rokenrol ne stari – samo dobija novi život.
Posebna posveta pripada onima koji vole zvuk motora sa unutrašnjim sagorevanjem. To su ljudi koji putuju i kad stoje, koji slušaju svet drugačije – kroz vibraciju gasa, kroz vetar u viziru, kroz ključ u kontakt bravi. Baš kao što se nekada stvarao rok – iskreno, sirovo i bez filtera – tako i oni žive. Oni ne nose samo kožne jakne, već priče, padove, uspone i kilometre na svojim leđima. Za njih, drum je više od puta – to je putovanje ka sebi.
I baš zbog takvih, i zbog svih koji su došli da podele ovaj važan jubilej, atmosfera na kanalu nije bila samo koncertna. Bila je porodična. Ona bajkerska, topla i glasna. Ona rokerska, pomalo buntovna, ali uvek iskrena. I pre svega – ljudska.
U svetu koji sve brže zaboravlja lepe trenutke, ovakve večeri ostanu duboko urezane – kao najdraža pesma u starom albumu. I ako je istina da „ljubav je kad ti srce gori, a ne znaš zbog čega“, onda je ovo bio jedan od tih trenutaka. Gde sve gori, ali je srce puno.
