NOVI SAD – Anketa o skijalištu na Fruškoj gori za samo sedam dana sakupila je više od 1.700 odgovora Novosađana, a u pitanju je pretežno pozitivan stav građana, ili se bar tako čini?
Naime, više 80% anketiranih odgovorilo je da želi skijalište na Fruškoj gori (1400+), dok je oko 20% građana izrazilo suprotan stav (350+).
Komentari na objavi daju nešto drugačiju sliku, jer su mišljenja za razliku od rezultata ankete – pretežno negativna.
Ipak, nekoliko nostalgičnih komentara dovelo nas je do istorije skijališta na Fruškoj gori, koja počinje, a nažalost i završava se, u drugoj polovini prošlog veka.
Nekada je na Fruškoj gori na Brankovcu postojalo skijalište sa sve ski liftom.
Najviše informacija o ovom skijalištu pruža pismo Vladimira Beherana, bivšeg člana Ski kluba „Vojvodina“, koji je davne 2005. pisao uredniku sajta „skijanje.rs“.
Vladimir pominje kako je ski pokret u Novom Sadu i Vojvodini zaživeo sredinom i krajem 1970-ih godina.
Kako kaže, u to vreme Ski klub „Vojvodina“ imao je više stotina aktivnih članova, a instruktore i učitelje skijanja obučavali su Nikola Strbenko, instruktor skijaškog trčanja i Milan Šašić Žiga, magistar alpskog skijanja i tada profesor na Fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu.
„Obzirom da je tada snežna situacija na Fruskoj Gori bila nešto povoljnija nego danas, na njenim padinama koje su bile podobne za to, svakodnevno tokom snežnih dana, moglo se videti desetine, a lepim vikendima i po nekoliko hiljada ljubitelja snega. Obzirom na nedostatak i dužinu improvizovanih staza, Brankovac u blizini PTT doma, pokazao se kao najinteresantniji za većinu skijaša“, navodi Vladimir u svom pisanju.
Kako kaže, čuvanje snega dodatno je poboljšano njegovim nabijanjem, u čemu je pomogla i vojska i tadašnji kapetan Tihomira Simića, ujedno i člana Ski kluba, a korišćeno je i veštačko đubrivo „Urea“ koje je omogućavalo snegu da ostane dosta duže nego inače.
Prvi ski lift bio je improvizovan od strane Lazara Kiseličkog, inženjera koji je u roku od sat vremena svog „Fiću“ sa društvom pretvarao u „žičaru“.
Dizanje auta na „klocne“, skidanje zadnjeg točka, montiranje felne bez gume preko koje je išao kanap, fiksiranje točka od bicikla na dnu spusta gde je takođe provučen kanap, prva brzina i ski lift je bio u funkciji.
Kasnije, nabavljeni su i pravi ski liftovi, mobilni, koji su montirani i demontirani u toku sezone.
Jedan ozbiljan ski lift nabavljen je u to vreme i postavljen na istoj lokaciji, kod Brankovca, ali je, prema pisanju Vladimira, često rušen, sajla je sečena i bio je problem da ski lift ostane na svom mestu zbog nekih ljudi koji su tvrdili da je to njihov privatan posed.
Po njegovom sećanju, poslednja sezona ski lifta na Fruškoj gori bila je 1980. godine, nakon čega se postavka ski lifta provlači u obrisima i teško dostušnim podacima.
Navodno, postavljen je 2002. godine na istoj lokaciji, ali se zadržao samo mesec dana, dok je i 2013. postojala slična akcija kada su studenti volonterski postavljali ski lift na Fruškoj gori, ali on nikada nije zaživeo u praksi.
Toplije zime ostavljaju sve manje prostora za fruškogorsko skijalište, ali čini se, Novosađani imaju želju da do takvog projekta dođe, bilo da je reč o mlađim skijašima koji žele da nadomak svog grada imaju mesto za koji spust, ili o onim starijima, koji na skijama nisu bili decenijama, ali se rado prisećaju kako je to nekada izgledalo – baš na Fruškoj gori.
Celo pismo Vladimira Beherana možete pročitati klikom na ovaj link.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
