Najbolji teniser svih vremena, Novak Đoković, je gostovao u emisiji “Veče sa Ivanom Ivanovićem” u premijernoj prvoj epizodi na Blic televiziji.
Nole je otkrio mnoge detalje iz svoje karijere, probleme koje je imao tokom deportacije u Australiji, gde je otkrio i neke detalje koje dosad nismo mogli da čujemo, a posebno se “otvorio” kada je upitan o svojim stavovima da su Srbi nebeski narod.
Evo kako je to objasnio u opširnom izlaganju:
– Mi smo nebeski narod. Mogu da odgovorim kao Srbin, ne daj bože političar, mogu da pričam kompetentno o sportu, psihičkoj pripremi. Ali ovako da kažem na ličnoj osnovi, ono što ja posmatram, dugo sam u inostranstvu, poslednjih nekoliko godina sam ovde sa porodicom i decom, želim da budem ovde, da idu u školu u Srbiju, da osete šta znači Srbija, jer je to njihova zemlja, jer se nisu rodili ovde, ali im stalno to pričam. Ali rekao sam da smo nebeski narod, i ljudi ovde malo gube veru u to da smo nebeski narod, i s razlogom je tako, jer stanje i ovde i u svetu nije najbolje, mnogo ljudi ima egzistencijalnih problema, jer onda nije drugo mnogo važno, jer gledaš da obezbediš hleb za porodicu.
– Deca to osećaju, sećam se da smo mi bili podstanari, nas petoro je živelo u 70 kvadrata, majka je radila sve kućne poslove, otac se na svaki način borio da se izbori za nas. Moja situacija je trenutno drugačija, ja nemam egzistencijalnih problema, mogu da priuštim sve što poželim, ali sam prošao kroz nemaštinu, znam da je to oblikovalo moj karakter i život i pored tenisa. Vera u sebe i svoje mogućnosti me je uvek nosila, ali sam bio okružen ljudima koji su verovali u mene, pre svega moji roditelji, Jelena Genčić i Nikola Pilić, koji mi nisu prenosili samo znanje o tenisu.
– Od Jelene sam naučio zašto je bitno da slušaš klasičnu muziku, da čitaš knjige, današnja generacija ima mnogo više izazova, tada nije bilo društvenih mreža, oni samo gledaju telefone. Ne gleda se sada iz druge perspektive, mi sada živimo u digitalnom dobu, tehnološki razvoj je neverovatan, moja deca i dalje nemaju telefone, moja supruga i ja se borimo. Oni se žale imaju svi sem nas u školi. Nije lako, a to se preslikava na druge nivoe. Ako svi nešto rade, stado radi ovako, moraš da pratiš. Pa, ne mora baš tako. To je ono gde mislim da se mi razlikujemo od drugih, jer smo svojeglavi i na pozitivan i na negativan način.
– Ako to znamo da kontrolišemo, taj inat, koji je teško prevesti, to je nešto što nas odvaja i daje nam snagu. Vera u nebesku silu i Boga je nešto što je ovaj narod stolećima unazad vadilo iz nedaća. Treba da se zadrži vera, da budeš nezavisan, razvijaš kritičko mišljenje i da sam proceniš da li je nešto dobro za tebe i takođe sredina i okruženje. Mi smo socijalna bića, moramo da znamo da budemo sami u tišini, ali podjednako vašno da se okružimo pravim ljudima, svaki čovek koji provodi vreme sa tobom ima uticaj na tebe. Čovek treba da bude samostalan, ali i da ima veru u to vanzemaljsku silu, ja mogu da budem primer toga, jer ta moć vizualizacije je meni mnogo uspeha u životu donela kroz tenis, neke druge odnose, svaka slika i reč u glavi ima veliku snagu, treba da budemo svesni toga. Treba da budem sebi bolji, da bih bio i drugima bolji.
– Mi smo narod koji mnogo voli da pomaže, koji ima puno saosećanja. U moru nenormalnih aktivnosti i borbe da čovek postigne sve, to se gubi, samo ja, sebičnost, dok ja imam ulogu, da iskoristim moć i da sebe nagradim što više. To je ono što primećujem da se dešava i da postoji promena u svesti ljudi i da je važno i sve što se dešava i oko nas, jer to je svet koji se stvara za našu decu.
