Noć 30. na 31. maj 1992 godine ostaće u zabeležen kao crn datum u Srpskoj istoriji.
Tada je savet bezbednosti UN izglasao uvođenje sankcija i potpunog embarga SR Jugoslaviji, na osnovu tragičnog događaja za koji su Srbi sa obe strane Drine osuđeni, bez suđenja.
Sankcije su bile razarajuće i verovatno najstrože ikada uvedene nekoj zemlji. SR Jugoslavija tada je izbačena iz UN, zabranjen joj je uvoz i izvoz, uveden embargo na naftu a sportisti proterani sa sportskih borilišta. To je važilo i za reprezentaciju i klubove u svim sportovima.
Kao posledica sankcija sledeće 1993. godine SR Jugoslaviju pogađa hiperinflacija i potpuni krah domaće valute i ekonomije. U kolektivnoj svesti Srba ostaće upamćeni redovi za mleko i hleb i gorivo… Blagu jezu i danas izaziva pomen 1993. godine, čak i kod onih koji tada još nisu bili ni rođeni…
Pozadina svega
Od ranog marta 1992. godina bilo je skoro potpuno jasno da je rat neizbežan na prostoru Bosne i Hercegovine. Iako tada još uvek u sastavu SFRJ secesionističke snage predvođene bosanskim muslimanima i njihovim liderom Alijom Izetbegovićem, svojim postupcima sve više guraju Bosnu u rat.
Pre svega konstantnim akcijama protiv Srpskog stanovništva. Tenzije u Sarajevu rastu kada u martu muslimani na Srpskoj svadbi ubijaju mladoženjinog oca Nikolu Gardovića. Potom je u aprilu sproveden referendum na kome Srbi ne učestvuju. Ubrzo se napadaju kasarne JNA po gradu, a kulminacija je početkom maja kada iz zasede muslimanske milicije i kriminalci napadaju kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici, koja se povlačila.
Red za hleb
Od polovine maja snage Bosanskih Srba utvrdile su položaje van grada i u naseljima gde su bili većina. Za Srbe koji žive u delu Sarajeva pod muslimanskom upravom nastaje pakao. Mučenja, pljačkanja, ubistva…
Dana 27. maja na red ljudi koji čekaju na hleb, u ulici Vase Miskina u centru Sarajeva, bačene su tri minobacačke granate.
Naravno bez dokaza deo međunarodne zajednice naklonjen muslimanima osuđuje Srbe za napad. Kao posledica granatiranja civila ostaje 26 mrtvih i više od 100 ranjenih.
Ovo je bio neposredan razlog za uvođenje sankcija SR Jugoslaviji, iako se njena vojska nije nalazila na teritoriji Bosne. Međunarodni eksperti, istražitelji i nezavisni savetnici utvrdili su da granate nikako nisu mogle biti ispaljene sa Srpskih položaja. Ipak demonizacija Srba u zapadnim medijima već je uzela maha…
Crni niz
Vase Miskina, Markale 1 i 2, Tuzlanska kapija i na posletku Račak, samo su neki od incidenata u kojima su stradali civili, a za koje su Srbi po pravilu bili optuženi i krivi. Bez ikakvih dokaza ovi su incidenti poslužili NATO snagama da vrše udare na Srpske položaje i na kraju bombarduju samu Jugoslaviju.
Istina uvek nađe put
Za sve predhodno nabrojane incidente međunarodni istražitelji utvrdili su da krivica nije bila Srpska, već da su mine koje su usmrtile civile dolazile sa položaja pod kontrolom muslimana. Kao i mnogi snajperski napadi na samo Sarajevo, ne bi li se Srbi okrivili i NATO imao opravdanje za napad.
I danas iz Sarajeva pričaju o nekakvim srpskim agresijama, opsadi, granatiranjima, proterivanjima muslimana. Ali zaboravljaju da kažu da je nekad u Sarajevu živelo oko 170.000 Srba – najviše Srba u jednom gradu ne računajući Beograd, a danas ih ima svega par hiljada u federalnom Sarajevu. Ako i toliko… Kao i da su „snajperisani“ i Srpski delovi grada. Najviše ožiljaka od granata imalo je posle rata Sarajevsko naselje Grbavica, kojeg su, gle čuda držali Srbi.
Sankcije su ublažene 1995. a potpuno ukinute krajem 2000. godine.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
