Jednog dana sve je bilo „hej ❤️“, a sledećeg – muk. Bez svađe, bez zatvaranja vrata, bez rečenice koja bi ti dala makar jednu reč za arhivu uspomena. Samo – nestane. I ostaneš sam sa poslednjom porukom, sa otvorenim prozorom chata, i pitanjem koje peče više nego „nije te voleo“: Zašto je nestao?
Ghosting nije samo nestajanje. To je psihološki udarac.
Iako na papiru deluje bezazleno – neko se jednostavno prestao javljati – ghosting zapravo udara direktno u naša osnovna psihološka uporišta: potrebu za smislom, sigurnošću i validacijom.
Kada nas neko ostavi uz razgovor, koliko god bolan bio, mi imamo kraj. Možemo da procesuiramo, tugujemo, pa da nastavimo. Kod ghostinga, tuga ostaje zamrznuta u nejasnoći. Glava pokušava da logički poveže šta se desilo, srce pretražuje istoriju poruka, a ego vrišti: „Šta sam uradio/la pogrešno?“
Mozak ne voli nepoznato. Ghosting mu je noćna mora.
Naš um funkcioniše kao pričalac. Kada doživimo nešto bolno, ali objašnjivo – imamo šansu da to preradimo. Kada doživimo ghosting, mi ne dobijamo priču. Ostajemo bez narativa. I u tom praznom prostoru, stvaramo najgori mogući scenario – često okrivljujući sebe.
Zato ghosting često boli više nego raskid. Jer kod raskida postoji razgovor. Kod ghostinga postoji tišina – koja boli jer nema smisla.
Tišina kao oblik odbacivanja
Ghosting nije pasivno ponašanje – to je aktivan izbor da se ne suočiš sa emocijama druge osobe.
To je izbegavanje. Ne zbog zla, često zbog lične nezrelosti, nesposobnosti da se izraze osećanja, straha od konflikta ili čak sopstvene krivice.
Ali to što je nesposobnost s druge strane, ne znači da nas manje boli. Jer tišina poručuje: „Nisi vredan mog objašnjenja.“
I to zna da zaboli dublje nego ijedno „ne volim te više“.
Ghosting nas primorava da tražimo zatvaranje tamo gde ga nema
Zato osobi koju su „ghostovali“ treba duže da se oporavi. Zato češće preispituje sebe. Zato češće gleda u telefon, čeka „seen“, pa onda mrzi sebe što čeka.
Zato kasnije teže veruje. Jer: „Ako je on(a) mogao/la da nestane bez reči… ko kaže da sledeći neće isto?“
Ghosting ne ostavlja samo prazninu u odnosu. Ostavlja pukotinu u poverenju.
Kako zaceliti kad nemaš oproštaj?
-
Napravi sam/a kraj. Iako nije lako, treba sebi reći: „Možda nikad neću znati zašto, ali znam da zaslužujem više.“
-
Ne traži zatvaranje tamo gde ga nema. Nećeš ga dobiti. I nije tvoja greška.
-
Nemoj glorifikovati tišinu. Samo zato što je otišao/šla bez reči, ne znači da si ti „propustio/la nešto veliko“.
-
Zapiši ono što bi ti bilo rečeno da si imao/la priliku za razgovor. I onda napiši odgovor. To je tvoja verzija zatvaranja.
Za kraj, iako ga nismo dobili:
Ghosting ne govori o tvojoj vrednosti. Govori o tuđem kapacitetu da se nosi sa sopstvenim osećanjima.
Ti si bio/la tu. Sa svim srcem. I to je snaga, ne slabost.
I sledeći put – kad dođe osoba koja zna da razgovara, zna da ostane ili zna da kaže „zbogom“ sa poštovanjem – znaćeš da je to razlika. I znaćeš da to zaslužuješ.
