BELA CRKVA – Malo kome je poznato, ali je, srećom, pismeno zabeleženo, da je jugoistočni Banat, ne tako davno, bio El Dorado za lovce na zlato.
Prvo, laž je da su Vršačke planine zlatonosne. Krivac je bio svetlucavi mineral Liskun. Zaslepeo je novinare koji su, brže – bolje, objavili vest o zlatnoj groznici. Oni su, nažalost, bili jedini koji su pronašli zlatnu žilu – ali svakodnevnih informacija za svoje urednike.
Nasuprot tome, reka Nera i njene pritoke prikrivale su sjajne odbljeske. Mnogi veruju da to i danas čine.
Teško je sa sigurnošću reći kada je zlatonosni pesak počeo da se ispira iz korita reke Nere i njenih pritoka Zlatičke i Mijajevog potoka. Postoje indicije, temeljene na arheološkim istraživanjima, da su se tadašnji stanovnici ovim mukotrpnim, ali unosnim poslom bavili još u praistoriji.
U potonjim vremenima, zahvaljujući ažurnim hroničarima, istorija nije prećutala tragače za zlatom. O tome svedoči podatak da je samo u periodu od 1812. do 1817. godine, na području istočnog i južnog Banata, isprano zlata u vrednosti ondašnjih 1.226 dukata i 51 groša.
Obaveznim otkupom, dragoceni metal je dobrim delom dospeo u oravičku državnu kovnicu. Tadašnje Vojno – graničarske vlasti u želji da intenziviraju ovu za državnu ekonomiju visoko profitabilnu delatnost, tokom prve polovine 19. veka u blizini sela Kusić, na sprudu između mlinskog kanala Jaruga i reke Nere, naselile su oko 40 porodica rumunskih Cigana – Banjaša, rodom iz Erdelja.
Njihov isključivi zadatak bio je da eksploatišu Neru i njene zlatom prebogate pritoke. Banjaši su bili vični ovom poslu jer su se njime bavili i u zavičaju. U Domovniku sela Kusić zabeleženo je da su, kao “novobanaćani”, tada doseljene porodice Atanacko, Gruja, Danču, Dima, Luka, Stan, Stefanu ili Stefan, Dan ili Danu, Manžulj ili Mandžul, Tajkul ili Uršikić, a kasnije i Mojsa, Mezimka…
Jedan letopisac zapisao je da su govorili ciganjskim jezikom, sa dosta rumunskih jezičkih pozajmica i da su lepo uređenim kućama i kratkim ulicama formirali seoce u kojem su “živeli odvojeno i nisu se mešali sa starosedeocima”. Iz matičnih knjiga, redovno su vođene od 1849.godine jer su starije spalili Mađari u vreme revolucije 1848. godine, doznaje se i podatak da su bili pravoslavne vere, te da su se venčavali u mesnom srpsko – pravoslanom hramu Svetog Nikole i da su sahranjivani na pravoslavnom groblju. Zanimljivo je da su se venčavali relativno mladi, neretko i pre navršene 16. godine, a prilikom ženidbe mladićima bi obavezno birali devojke iz porodica koje su se takođe bavile ispiranjem zlata.
Zlato se iz Nere i pritoka vadilo na dva načina. Kopanjem i ispiranjem. Nikada između ova dva načina nije stavljan znak jednakosti, a o tome je brinula zvanična administracija, pa i crkvene vlasti. Tačno se zna ko je bio “zlatoispiratelj”, a ko “zlatokopatelj”. Na osnovu dostupne istorijske građe, zna se da su Banjaši zlatonosni pesak ispirali uz pomoć malog drvenog korita, koje je na dnu bilo obloženo gustom pređom, sličnom onoj od koje se prave džakovi. Ni lopata, ašov i motika ne smeju se zaobići.
Mukotrpan posao iziskivao je veliki fizički napor i to u uslovima koji su bitno uticali na zdravlje. Umirali su mladi, najčešće od vrućice, “suve bolezni”, “vodene bolezni”, suvog kašlja i šloga. Retki su doživljavali duboku starost.
Žitelji ove kolonije imali su zajedničku zavetinu – Petrovdan. Kako je zapisano, slavska ikona visila je na “starom drvetu, kraj bunara, na sredini kolonije”. Na taj dan, 12. jun, pravili su “gorban”. Klali su i pekli jagnjad, a uz pečenje, nisu ga sekli, nego su ga lomili i jeli prstima, služili su “pogače beskvasne, namazane medom”.
Sem njih, tokom 19. veka, ispiranjem i kopanjem zlata na pomenutom prostoru bavili su se i stanovnici Cinajnerderfela, Ciganskog Sela, koje se nalazilo južno od Lugoveta, tik uz obalu Nere.
Prema zabelešci iz oravičkog nedeljnika “Die Bergist”, rudarski savetnik Pakman 1846. godine stacionirao je svoju ekipu stručnjaka na levoj pritoci Nere – Zlatičkom potoku, kako bi proverio informaciju od prnjavorskih Cigana o bogatim naslagama zlatonosnog peska. Međutim, kako je zapisano, odustao je već posle nekoliko dana mučenja, jer je shvatio da od toga nema ništa.
Pedesetak godina kasnije, 1902. godine, vršački nedeljnik “Rodoljub” objavio je vest svog dopisnika iz Bele Crkve da je “nekolicina nemačkih kapitalista pokušala na obližnjoj reci Neralj da ispira zlato i da je postigla lep rezultat”. Sam početak ulio im je nadu u uspeh pa su se obratili Ugarskom ministarstvu privrede za dozvolu da mogu ispirati zlato. Isti autor zaključio je da će dozvolu svakako dobiti, budući da su stručnjaci utvrdili da je “Neralj bogatiji zlatom nego ma koja amerikanska reka”.
Međutim, ambiciozni planovi stručnjaka nisu se ostvarili. Bar ne tom prilikom. Ipak interesovanje Nemaca nije izostalo. Tokom Prvog svetskog rata jedno njihovo akcionarsko društvo instaliralo je “specijalni bager”. Nažalost, rezultati nisu poznati.
U poslednjoj deceniji 19. veka, pa sve do 1908. godine, na Zlatnom potoku, zlato je eksploatisalo i jedno englesko akcionarsko društvo. Sve do pred Drugi svetski rat, zidine njihove kancelarije stajale su neposredno ispred porte negdašnjeg Srpskog pravoslavnog manastira Kusić.
Na Zlatnom potoku, između dva svetska rata, zlato je ispirao izvesni deda Đorđe, rodom iz obližnjeg sela Zlatica. On je mladost proveo radeći u američkim rudnicima zlata. Tridesetih godina prošlog veka, pošlo mu je za rukom da otkrije takozvanu “zlatnu žilu”. Tajnu je ljubomorno čuvao, a interesovanje je bilo veliko. Ispiranjem zlata, u to vreme bavio se i izvesni Kurkan, Banjaš, rodom iz istog sela kao i deda Đorđe. Oni su bili poslednji koje je na južnobanatskim prostorima inficirao virus “zlatne groznice”.
U tom periodu, naglo je opao interes za kopanjem i ispiranjem zlata, jer, navodno, posao više nije bio rentabilan. A i česte poplave nanosile su naseljima tragača za zlatom znatne štete.
Velika provala oblaka nad rumunskim Almašem izazvala je 1910. godine katastrofalne poplave u donjem toku Nere. Tom prilikom teško su stradali Cigansko Selo, Kolonija i Kusić. Reka je porušila sve mostove koji su Koloniju spajali sa ostalim svetom i još 21 kuću. Stanovnici su se posle katastrofe raselili po okolnim mestima.
Zemljište na kojem su ceo vek živeli ispirači i kopači zlata odnela je ćudljiva Nera. Slično je svoj život okončalo i Cigansko Selo. Mnogi su se preorjentisali na razne kurentnije zanate, kako bi osigurali egzistenciju. Njihovi potomci još uvek žive na ovim prostorima.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
