Kako prenosi nsuzivo uz anarhističke simbole, jutros su osvanule poruke da na Limanu crkve neće biti. Ta poruka novosadskih blokadera nije bila dovoljna ne, već su autošovinisti i separstisti sa uživanjem skrnavili, gulili i krečili srpske trobojke gde god su ih videli.
Poput bikova u koridi koji reaguju na crvenu maramu, novosadski blokaderi su odreagovali na spomen Srbije, srpske trobojke i izgradnje hrama SPC koji će biti posvećen žrtvama novosadske racije.
Ono što je poražavajuće, blokaderi na sav glas govore da su puni razumevanja za svoje komšije i svoj kvart, da su tolerantni i puni razumevanja za sve građane, ali istina je potpuno drugačija.
Oni svoj legitimitet crpe na osnovu zborova, na kojima se okupi desetak, u najboljem slučaju stotinak aktivista i gde se zatim donose odluke koje su po njima obavezujuće za sve, a svako ko se usudi da ima drugačije mišljenje, za njih je ćaci, bot ili vučićevac i automatski nema pravo glasa.
Iako gradske četvrti poput Limana na kojima je skoncentrisan veliki broj građana, a koji su verujući nema svoju crkvu, to ne sprečava agresivnu manjinu, koja je pritom neverujuća, da na najgori mogući način vređa svakog ko ne misli kao oni.
Skaradni plakati u kojima se vređaju crkveni velikodostojnici su preplavili društvene mreže sa pozivom da Srpska pravoslavna crkva nije dobrodošla na Liman.
Da bude još gore, ideja je da se crkva podigne u čast i sećanje tragično nastradalih Novosađana koji su stradali za vreme Novosadske racije, ali to blokadere koji su samo deklarativno anti-fašisti ne sprečava da se ponašaju kao najveći šovinisti i fašisti, jer njihova komunistička i anarhistička ideologija je iznad sećanja na svaku srpsku žrtvu.
Da bi smo shvatili ovu trenutnu histeriju koja vlada među delom Limanaca, moramo da shvatimo mentalitet ljudi koji se bune i milje odakle dolaze.
Naime, uglavnom je reč je o potomcima komunističkih funkcionera, koji su za vreme svoje službe dobijali stanove u ovom delu Novog Sada.
Njihovi potomci zbog pozicije svojih očeva su navikli da imaju privilegije u društvu, da budu na rukovodećim položajima, a uz to su naučeni da vole petokraku, Vojvodinu kao posebnu državu i Novi Sad po mogućstvu kao glavni grad.
S obzirom da su njihove ideje poražene, ne preostaje im ništa drugo nego da koriste svaku političku nestabilnost kako bi pokušali da vrate ideju separatizma kao dnevno-političko pitanje.
