Od kad su se pojavile, televizijske sapunice svugde imaju svoju vernu publiku. Nemaju za cilj da se dublje bave društvenim problemima, ne zahtevaju preveliki intelektualni angažman i nećete iz njih saznati neke bitne informacije o bilo čemu važnom u svetu. Njima je, jednostavno, jedini cilj da gledaocima na neko vreme pruže jednostavnu zanimaciju.
Stoga će vas možda iznenaditi da prema najnovijim istraživanjima vaša najdraža telenovela, koju ništa ne sluteći pratite već godinama, predstavlja priličnu opasnost za vaš mozak.
Kako nešto tako bezopasno kao što je jednodimenzionalna televizijska serija s uglavnom stereotipnim ljubavnim zapletima može biti opasna za tako složen organ kao što je ljudski mozak? Naime, upravo to tvrdi austrijski neurolog Ervin Helinger sa Univerziteta u Salzburgu: da ono što se događa u našem mozgu dok gledamo sapunice može biti stvarno opasno.
Sapunice su serije dramskog tipa koje odlikuje nepostojanje klasičnog raspleta, odnosno, nominalno im je neograničeno trajanje. U početku imaju okvirni glavni zaplet i likove, ali s vremenom se radnja i likovi granaju u bezbrojne podzaplete kojima se stalno pridodaju novi likovi, čime se nastoji zadržati pažnja gledalaca i povećati gledanost. I to, kako se čini, vrlo uspešno: sapunice se proizvode u ogromnim količinama i svugde imaju veliku gledanost – reč je o industriji vrednoj više milijardi dolara.
Helinger , međutim, tvrdi da sapunice mogu biti jednako štetne kao i zavisnost o drogama jer mogu uzrokovati ‘opštu apatičnost, razdražljivost, poremećaje ličnosti, pa čak i demenciju’. Po njemu, sapunice predstavljaju pretnju zbog delovanja “mirror” neurona.
Naime, u sapunicama se sve situacije prikazuju krajnje pojednostavljeno i površno, a likovi su portretisani kroz stereotipe s kakvima se lako poistovetiti. A za to su upravo odgovorni “mirror” neuroni, bitni za razumevanje ponašanja i namera i odgovorni za učenje veština oponašanjem. Zbog njih mozak počinje da misli da pravila i mehanizmi iz fikcije funkcionišu i u stvarnosti.
Svima je poznato da gledajući film ponekad možemo razviti tako čvrstu vezu s nekim od likova da se osećamo kao da se ono što se događa njemu događa i nama, ili nekome od naših bližnjih, pa patimo zajedno s njime, mrzimo krivca za to i nadamo se da će biti kažnjen. Neki se ljudi mogu toliko identifikovati s filmskim ili televizijskim likovima da o njima počnu da pričaju kao da su stvarni. S obzirom da priča traje beskrajno i razvija se sporo, imamo vremena da iskusimo emocije isto kad i likovi. Neki su ljudi istinski uzrujani i nesrećni kad njihova najdraža sapunica konačno završi. Nedostaju im protagonisti, čak se mogu osećati prazno.
Za sve to zaslužni su “mirror” neuroni.
Oni nas na taj način mogu udaljiti od stvarnosti i iskriviti našu percepciju realnosti. Istovremeno, naše emocije i lične vrednosti inkubiraju se i ponovo potvrđuju kroz niz ekstremnih situacija koje se događaju na ekranu. Ta vrsta intenzivnog emocionalnog angažmana znači da naš mozak pojačano proizvodi hormone kortizol i adrenalin. Time što se neprekidno poigrava našim emocijama, sapunica izaziva fizičku neuravnoteženost.
Kao još jedan dokaz lošeg uticaja sapunica na mozak, testiranje koje je sroveo španski Nacionalni centar za vrednovanje visokog obrazovanja (Ceneval) pokazao je da mladi koji često gledaju melodramatične sapunice u proseku dobijaju 12 bodova manje na prijemnim ispitima u odnosu na one koji gledaju druge vrste programa.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
