Pre nekoliko dana, svet je obišla vest da je predsednika Francuske ošamarila žena. Reakcije? Internet se usijao – mimovi, šale, komentari puni podsmeha i neukusnih doskočica. Niko se nije zaustavio da se zapita – da li je u pitanju nasilje?
Jer da je situacija bila obrnuta – da je predsednik udario nju – ne bi bilo smeha. Bilo bi osude, i to s pravom. Govorili bismo o zlostavljanju, o zloupotrebi moći, o granicama koje se ne smeju preći. I upravo u toj razlici leži problem koji ne smemo ignorisati.
Zašto, kad žena udari muškarca, to postaje smešno, a kad muškarac udari ženu, to je zločin? Gde smo to odlučili da se bol meri drugačije u zavisnosti od toga ko ga izaziva, a ko trpi?
Ovo nije pokušaj da se izjednači sve nasilje – već da se podsetimo na nešto važno: nasilje je nasilje. Bez obzira na pol, godine, položaj. Bez obzira na to da li ostavlja modricu ili tišinu koja odzvanja danima. Normalizovan smeh na račun muškarca koji je ponižen, udaren, ili javno izložen nasilju – to je takođe deo iste kulture koja ćutke posmatra nasilje nad ženama, dokle god je zaklonjeno zidovima i tišinom.
Nasilje se ne sme relativizovati. Jer svako „ali“ koje dodamo („ali on je predsednik“, „ali muškarci su jači“, „ali to je samo šamar“) samo nas još više udaljava od društva u kom svako ima pravo na dostojanstvo i sigurnost.
Ako zaista želimo da živimo u ravnopravnijem i zdravijem društvu, moramo da prestanemo da merimo nasilje po polu. Moramo da naučimo da prepoznamo nasilje i onda kada ne izgleda „opasno“. I da budemo dosledni u osudi – bilo da dolazi s muške ili ženske strane.
Jer dok god postoji nasilje koje to „nije baš“, postojaće i ljudi čije boli se ne priznaju. A to nas, kao društvo, čini slabijima – svi zajedno.
