JAPAN – Živeo je u pećini nekoliko metara pod zemljom, pod i zidovi bili su prekriveni bambusom, a napravio je čak i unutrašnji toalet. Živeo je od škampa, riba, jegulja, pacova i divljih svinja, tražeći kokosove orahe i papaje iz okolne džungle, a iz svog skrovišta je izlazio samo noću da bi izbegao otkrivanje
Za ostatak planete, Drugi svetski rat završio se 1945, ali za jednog vojnika u carskoj vojsci Japana nastavio je da traje još 28 godina.
Iznenađen kao što su bili i oni, stranac je odbacio ručno izrađenu zamku za ribu koju je nosio i pokušao da zgrabi jednu od lovačkih pušaka. Ali lako je bio savladan i primoran da ih prati nazad u njihovo selo, gde je jedna od najneobičnijih priča 20. veka počela polako da se odvija.
Muškarac koji se pojavio ni od kuda pre 50 godina bio je narednik Šoiči Jokoj iz 38. divize carske japanske vojske. Poslednji kontakt sa spoljnim svetom imao je 28 godina ranije, nakon što su američke snage povratile kontrolu nad ostrvom od Japana, i za osam godina pre njegovog susreta sa lovcima, nije progovorio ni jednu reč sa drugim ljudskim bićem.
Bio je jedan od trojice Japanaca koji su izbegli zarobljavanje i poslednji koji je preživeo, skrivajući se u pećini i loveći noću.
Prošle nedelje, uoči proslave 50 godina od njegovog „povratka iz mrtvih“, njegov nećak Omi Hatašin, prema kome se stariji čovek ponašao kao prema sinu kojeg nikada nije imao, govorio je za RT.
Govoreći iz Osake, gde je univerzitetski predavač moderne istorije i ljudskih prava, profesor Hatašin odbacio je mitologiju vojnika koji se nikada neće predati, a koja je stvorena oko Jokoja i umesto toga istakao je dirljivu sliku čoveka koji očajnički želi da pripada porodici i u kom je usađeno duboko osećanje humanosti prema svojim drugovima.
Kada ja Hatašin imao šest godina, nekoliko meseci nakon što se ponovo pojavio u Guamu a onda se vratio u Japan, Jokoj je oženio Mihoko, dečakovu tetku.
Jokoj je tad imao 56 godina, a njegova mlada 44.
Narednikova izvanredna priča počela je 31. marta 1915. godine, kada je rođen u gradu Nagoji, gde su ga odgajali majka i očuh.
Godine 1941, u dobi od 26 godina, dok je radio kao krojački šegrt, regrutovan je u Carsku vojsku i poslat da služi u 29. diviziji u Mandžuriji, u severoistočnoj Kini. Proveo je tri godine radeći u logistici, gde su ga mrzele njegove kolege pešaci, koji su logističko osoblje smatrali „mekim“ i teretom za „prave“ borce.
– Carska japanska vojska je zaista veoma loše tretirala logistiku. Postojala je izreka da su ljudi iz logistike inferiorni u odnosu na konje i bikove po fizičkoj snazi, pa su po statusu ispod životinja. Ali zbog strašnih okolnosti u kojima se vojska našla, sa nedostatkom vojnika pred kraj rata, posebno u odbrani Guama, japanska administracija je odlučila da svi ljudi iz logistike moraju imati više municije i da se bore kao vojnici. Sva druga pešadija je to smatrala veoma uvredljivim, pitajući se: „Zašto se moramo boriti u istim redovima kao i logističari? Oni su inferiorni u odnosu na nas!“ Dakle, postojao je veoma loš odnos između muškaraca – rekao je profesor Hatašin.
U februaru 1944, dok je Japan pokušavao da ojača svoju odbranu na Guamu, bivšoj američkoj teritoriji koju je okupirao tri godine, naredniku Jokoju je naređeno da bude spreman da isplovi.
Rečeno mu je da treba da bude raspoređen na tajno odredište i na brzinu su ga ukrcali na nosač trupa bez pojma šta ga čeka. Taj brod je krenuo za Guam.
Uprkos maloj populaciji od 20.000 ljudi, ostrvo je bilo strategijski značajno. Japan ga je ostvojio u decemrbu 1991, započevši vazdušni napad na prestonicu, samo nekoliko sati nakon napada na američku flotu u Perl Harburu na Havajima, hiljadama kilometara dalje.
Za samo tri dana, carska armija je zauzela američki posed, započevši masakr koji je ostavio 600 mrtvih i osigurao da lokalno stanovništvo mrzi okupatorske snage do kraja okupacije. Ovo je bila sredina u koju se narednik Jokoj iskrcao u februaru 1944. Odmah je raspoređen u korpus za snabdevanje japanskog pomorskog garnizona.
Međutim, Amerikanci, ogorčeni bombardovanjem Perl Harbura i šokirani što su oterani sa Guama, pregrupisali su se. U julu te godine, u pokušaju da povrate Guam, pokrenuli su jedno od najrazornijih pre-jurišnih pomorskih bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Nasuprot 55.000 američkih vojnika, Japanci su ubrzo poraženi.
Dok su besnele borbe oko Jokoja, on se odvojio od svog voda – patio je od dijareje i bio je u toaletu – i kada je otišao da se pridruži svojim ljudima, njih nigde nije bilo.
Ali nije bio sam. Japanski redovi su bili u neredu, pa se Jokoj povezao sa grupom od devet vojnika pod komandom oficira koji je nekada bio budistički monah.
– Oficir zaista nije bio zainteresovan za borbu, pa su tražili način da naprave splav i pobegnu sa Guama, gde su se nadali da će ih spasiti japanska mornarica, ili čak Amerikanci – rekao je Hatašin.
Iako je opuštena eskadrila nastavila da napada američke položaje pod okriljem mraka, nedostatak hrane i neslaganja oko taktike doveli su do raskola i grupa se raspala, ostavljajući Jokoja i dvojicu drugova, Šičija Mikija i Nakahatu Satošija, da se bore kao trio.
Hatašin je rekao da su u jednom trenutku trojica muškaraca nameravala da se predaju, ali da su, suočeni sa neprijateljstvom od strane naroda Guama, odlučili da pobegnu i sačuvaju živote, obećavši da više nikada neće prići lokalcima. Njihov strah od odmazde bio je toliki da su pri toj odluci ostali i 1952. godine, kada su naišli na letke u kojima je objavljeno da je rat završen.
Kako je vreme prolazilo, njihova odluka da ostanu zajedno bila je pod pritiskom i Jokoj je odlučio da živi odvojeno u sopstvenom podzemnom skloništu, ali i dalje dovoljno blizu svoja dva druga da bi mogli da razgovaraju jedni sa drugima ako ih raspoloženje ponese.
Živeo je u pećini nekoliko metara pod zemljom, pod i zidovi bili su prekriveni bambusom, a napravio je čak i unutrašnji toalet. Živeo je od škampa, riba, jegulja, pacova i divljih svinja, tražeći kokosove orahe i papaje iz okolne džungle, a iz svog skrovišta je izlazio samo noću da bi izbegao otkrivanje.
Dok je živeo odvojeno od Mikija i Satošija, nisu bili otuđeni, a kada je negde 1964. godine shvatio da nije video svoje komšije neko vreme, otišao je da ih pronađe. Profesor Hitašin je rekao da mu je Jokoj rekao da se, kada je ušao u njihovu pećinu, mučio da se snađe u mraku, ali je nogom udario u predmet koji se otkotrljao po zemlji. Kada je uspeo da zapali plamen da bi istražio, otkrio je da je to ljudska lobanja. Njegovi drugovi su bili mrtvi. Ova potresna spoznaja bila je gorak udarac za Jokoja.
– Tokom svog života bio je užasno usamljen, ali postalo je jasno da su ova dva momka koja su živela u rupi u zemlji na Guamu postala njegova porodica. Bio je emotivno uništen, ali je nekako ubedio sebe da je dužan da prijavi smrt dvojice momaka u Japanu. Mislio je da neko mora da kaže vladi za ovu tragediju. Na taj način je ubedio sebe da preživi – rekao je Hatašin.
Jokojeva misija bila je njegovo spasenje. To ga je vodilo kroz poslednjih osam godina njegove izolacije. Kasnije je priznao svom nećaku da je njegova jedina svrha da ostane u životu da prijavi gubitak svoja dva druga svojim vojnim pretpostavljenima kako bi njihove porodice konačno tugovale. Ispunio je to obećanje dato sebi po povratku u Japan, krećući se do domova oba vojnika da potvrdi da su muškarci umrli.
Hitašin je rekao da je njegov teča zvanično proglašen mrtvim 1947. i kao rezultat toga, njegova plata i penzija su tada prestale.
Po povratku u Tokijo, Jokoj je dočekan kao heroj od strane javnosti koja se divila poniznosti njegovih prvih javnih reči: „Sa velikom sramotom se vraćam“.
Neki su verovali da je to priznanje, posmatrano kroz prizmu japanskog strogog vojnog kodeksa ponašanja, otkrilo da je narednik Jokoj nekako osećao da je izneverio svoju naciju time što je konačno zarobljen. Ali stvarnost je bila sasvim drugačija.
– Bio je potresen krivicom preživelog. Progonile su ga noćne more. Rekao je da mu san proganjaju mrtvi koje je ostavio za sobom, koji su ga progonili kroz ostrvsku džunglu – rekao je Hatašin.
Dok je poslednje godine života proveo mirno u Japanu držeći predavanja i intervjue o svom izuzetnom životu, bivši vojnik je kasnije posetio Guam sa svojom novom ženom, na njeno insistiranje.
Bila je radoznala da vidi uslove u kojima je njen muž preživeo 28 godina. Mihoko Jokoj je i dalje živa, ima 94 godine i živi u Kjotu.
Pre nego što je umro od srčanog udara 1997. godine, u 82. godini, Jokojeve poslednje reči upućene nećaku bile su oličenje čoveka kome su porodica i lojalnost bili od vitalnog značaja.
– Govoreći o svojim drugovima iz džungle, rekao mi je da bi voleo da su se njih trojica vratila zajedno – zaključio je Hitašin.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
