SRBIJA – Čuvena srpska pesnikinja, Desanka Maksimović je iza sebe ostavila mnogobrojna dela nama u amanet. Bili ljubitelji poezije ili ne, činjenica je da svaka njena napisana reč ostavlja trag.
Njeno stvaralaštvo je jedno od najistaknutijih u srpskoj knjževnosti, tako to valjda biva kada čovek piše i stvara srcem. Njena inspiracija bila je nepresušna, pesme su njoj nadolazile same i nikada ih nije popravljala i nadograđivala.
Uz njene pesme smo odrasli, one predstavljaju obavezno štivo u svim školama, mogu se čuti na recitatorskim takmičenjima i književnim večerima.
Desanka Maksimović je tvorac jedne od najtužnijih pesama u našoj istoriji, koja je nastala 1941. godine, kada su u Kragujevcu nemilosrdno streljani đaci.
“Nastala je istog trenutka kad sam čula za kragujevački pokolj. Na ulici mi je prišao nepoznati starac i rekao. “Jeste li čuli?” To što je nepoznati čovek osetio potrebu da mi govori o zajedničkom bolu, to me je pokrenulo da odmah napišem tu pesmu. I ostala je kako je tada napisana, nisam smela da je naknadno diram, da je usavršavam. Nek ostane kao da sam zaplakala ili zakukala”, izjavila je Desanka Maksimović u intervjuu koji je dala 1963. godine.
U nastavku teksta pročitajte neke od njenih najlepših stihova:
Pesma “Aprilska vožnja kroz Vojvodinu”
Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Pesma “Dodir”
Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta –
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh –
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.
Jedna od njenih najpoznatijih pesama “Strepnja”, nastala je u njenoj mladosti, ona govori o najplemenitijem ljudskom osećanju – ljubavi.
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.
Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.
U njenoj pesmi “Balkanac”, poslala je snažnu poruku svima koji misle negativno o Balkanu.
Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.
A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.
Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja,
apsane i škole;
a kod nas,
kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,skoro u snu, mole.
Vi, istina,
za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.
Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,s
lično ognju, vetru, i vodi.
Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.
Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.
Narod naš, zbilja,
u gnevu može da kolje,ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.
Desanka Maksimović je često pisala o ljubavi, tako je i nastala još jedna njena ljubavna pesma “Čežnja”.
“Sanjam da češ doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi
i prolećnim nebom što od sreće blista;
jer pupe topole i kao da ho6e
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;
jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
jer priroda sva se za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.
Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.
Za kraj, ostavićemo stihove “Krvave bajke”, koji iskazuju tugu i setu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
