KOVIN – Milanu Živkoviću, fotografu iz Kovina i uredniku Galerije Centra za kulturu Kovin minulog vikenda uručena je još jedna nagrada.
Društvo novinara Vojvodine dodelilo mu je spomenicu za primenu fotografije u medijima „Dušan Šijacki“.
Nakon uručenja nagrade Milan Živković se obratio okupljenima:
„Desetak godina unazad, u tekstu koji sam napisao kolegi i velikom prijatelju Bori Mirosavljeviću stoji: “da bi drugi izašli iz mraka fotografi u njega moraju da uđu.“ U tom trenutku ova rečenica odnosila se na klasičnu fotografiju koju danas rogobatno nazivamo i analognom. Na žalost fotografi bi danas ponovo trebalo da zarone u mrak koji se širi našom planetom. Tama koja je izgleda mnogo gušća čak i od onog mračnog srednjeg veka. Za fotografiju se oduvek govorilo da, ako je dobra, vredi barem hiljadu reči. Problem je u tome što danas imamo previše objavljenih ili izloženih fotografija koje spadaju u domen “carevog novog odela”, odnosno ako se usudiš da kažeš kako je car go – mora da si lud. Onih hiljadu reči koje je menjala dobra fotografija (snimljena prema starom pravilu “ko – šta – gde”) preselile su se u tekst ispod snimka. Namerno ovakve stvari nisam nazvao fotografijom, jer rasprave u kojima volim da učestvujem na tu temu, u trenutku kada “stručni vodič” ostane bez argumenata uvek se završe rečenicom: “ali vi to ne razumete”.
Kada neko kaže kako se bavi fotografijom uvek se nasmejem i dodam kako ja fotografiju jednostavno živim. Jer čudna je i prelepa stvar ta tehnička disciplina koja je istovremeno i umetnost. Kao novinskom dokumentu oduvek smo joj verovali – iako je kao i sve ostalo podložna bezočnim manipulacijama. Ono što je problematično jeste nasilna promena svih sistema, a pod tim podrazumevam apsurd zabrane fotografisanja, što neumitno vodi ka nestanku onoga što smo poznavali pod nazivom ulična fotografija. Danas nema nikoga ko ne nosi barem jedan mobilni telefon opremljen kamerom. Naša životna okolina pokrivena je kamerama za nadzor i, osim ukoliko ne izlazite iz kuće, svakoga dana pojavljujete se na desetinama video snimaka. O osmatranju iz svemira nećemo raspravljati. Možda niste razmišljali na taj način, ali danas se u jednom danu na socijalne mreže postavi onoliki broj fotografija koliko ih nije bilo snimljeno od pronalaska fotografije pa do prvih digitalizovanih fotoaparata. Svake sekunde na društvene medije postavi se više od 50.000 snimaka što na godišnjem nivou iznosi 1.72 triliona. I sve je to u redu, ali je baš zbog toga vreme da se postavi pitanje zašto je onda zabranjeno fotografisati fotoaparatom. I ta paranoja se raširila svuda. Podignem fotoaparat kako bih snimio električara u poslu, a on se sa bandere razdere: “hej majstore a autorska prava!”. Naše kolege su na mnogo mesta u svetu organizovali proteste na kojima su nosili transparente sa natpisom: nisam terorista već fotograf. Ipak ništa se nije promenilo. Ubrzano usklađivanje naših sa evropskim i svetskim standardima, ali i obaveznim malicioznim malverzacijama oportunista koji su požurili da iskoriste situaciju, dovelo nas je do toga da su fotografima hteli da uzmu autorska prava sa objašnjenjem kako fotograf nije autor, već samo pokretni stativ fotoaparatu koji navodno sve sam radi. Kolege fotoreporteri gube svoje pozicije i mesta u redakcijama, jer ne uspevaju da se snađu sa novonastalom situacijom. Nisam siguran da znate, ali danas je svetu uobičajena stvar da fotoreporter prvo postavi stativ sa jednim fotoaparatom koji će snimati video materijal, a da potom u ruke uzme drugi kojim će snimiti fotografije. Nema tu pomoći, takvi su zahtevi tržišta.
I mi smo prepisali zakone koji zabranjuju snimanje mesta, ljudi i događaja nesvesni da sve to vodi jednoj velikoj i nenadoknadivoj istorijskoj rupi koja je već odavno počela da se širi pojavom digitalnih medija. Takozvana tranzicija medija ostavlja nesagledive posledice o kojima skoro niko, barem ne u ovom trenutku i ne razmišlja. Milioni audio i video kaseta, disketa, zipeta, strimera i drugih magnetnih traka, optičkih diskova i svih ostalih nosača informacija nestaju svakoga dana jer podatke sa njih više nemamo čime da pročitamo. Šta se dešavalo, na primer 50-tih godina, saznaćemo ako u nekom muzeju ili biblioteci otvorimo novine, magazin ili neku knjigu. Šta se dešavalo 90-tih u najvećem broju slučajeva biće na žalost zauvek izgubljeno, a mi čak nećemo znati da se to dogodilo“.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
