I nisam se prevario. Početkom sledeće godine moja norma časova je prepolovljena. Istog dana kada i ja zaposlila se i koleginica Jelena Ivković, sa pedeset posto norme. Bez ikakvog pismenog ili usmenog objašnjenja, na koje je direktor bio obavezan, tri odeljenja su mi tek tako oduzeta i dodeljena njoj, piše u ličnoj ispovesti Svetislav Pušonjić, daleke 2015. godine.
Njegovu priču, koja je neverovatno obimna i prepuna činjenica, bitnih da se sagleda način „stolovanja“ Gorana Cvijovića, Sonje Božić i drugih Cvijovićevih „kadrova“ nad Vazduhoplovnom akademijom kao ličnom imovinom, prenosićemo Vam kroz 17 nastavaka. Ovo je 8. deo.
Tako je otpočeo tihi progon Uprave, koji će trajati naredne dve godine. U to vreme, Goran Cvijović je izabran za novog direktora. Rotirao se sa Brankom Mitić koja je postala njegov zamenik. Cvijovićev aktivizam se pojačao, dril nad profesorima postade žešći, u školi zavlada teška i neprijatna atmosfera, kao u velikoj privatnoj firmi.
Niko nikome nije verovao i svi su strogo vodili računa da im se ne omakne pogrešna reč, jer ma kako diskretno izgovorena, ona je na volšeban način uvek stizala do ušiju Uprave.
Njeno svevideće oko bdilo je nad svakim pokretom u školi, nisi mogao pustiti đake ni pet minuta ranije sa poslednjeg časa, a da sutradan ne budeš pozvan u direktorovu kancelariju. Za najsitniji prekršaj pisale su se izjave, čak gubilo deset posto od plate. Pričalo se da Branka Mitić vodi dosije o svakom profesoru, beležeći svaku slučajnu grešku. Pa kad im od tebe nešto treba, a ti nisi voljan da ispuniš, onda ti ona pomene nešto sa tvojih časova, tobož uzgred, a ti treba sam da se dosetiš zašto to čini.
Jednog profesora matematike pozvala je u kancelariju zbog kecaroša kome je iz nekog razloga trebalo pokloniti dvojku. Kolega je to odbio, jer je pored gomile kečeva u rubrici, taj učenik bio veoma drzak i bezobrazan, te nije hteo da mu “izađe u susret“.
Tada je Branka Mitić rekla: – Znate kolega, meni je poznato da vi ponekad na časove dolazite sa tom vašom torbicom oko pojasa. – Zar je to toliko strašno? – Nije naravno, ali ipak nije po zakonu, razumete šta hoću da vam kažem. Kolega je razumeo i učeniku je zaključena dvojka.
Međutim, zakon koji je išao na ruku takvom učeniku, nije išao na ruku grupi maturanata koji su zakasnili na polaganje maturskog ispita. U Ispitnom odboru bilo je oko četrdeset profesora, među njima i ja. Ispit se završio uspešno, ali je dvadesetak učenika zakasnilo na pismeni zadatak iz srpskog jezika, pa im nije bilo dozvoljeno da prisustvuju (čak ni onima što su zakasnili petnaest minuta).
Taj dan bile su prevelike gužve u saobraćaju, mnogi su stanovali u udaljenim prigradskim naseljima, pa su napisali molbu Upravi kojom su tražili da im se termin iz srpskog jezika ponovi, kako ne bi ostali za avgust i tako izgubili mogućnost upisa na fakultet. Razlozi izostanka bili su opravdani, a čak i da nisu, maturski ispit je, iskreno govoreći, poluformalna stvar i smatrao sam za grehotu ostaviti učenike za avgust, kad su već položili sve predmete i faktički završili školu.
Među tim nesrećnim maturantima bila je i učenica sa prosekom ocena 5,00. No, Uprava je po običaju ponovo demonstrirala svoju selektivnu pravdu. S njom svojstvenom arogancijom, kao da je čelnik neke “nevladine organizacije“, Branka Mitić se ponovo pozivala “na zakon“ i apelovala na “savest“ članova Ispitnog odbora koji “ne smeju dozvoliti kršenje zakona“ i time naneti štetu “ugledu škole“. To je ponavljala bezbroj puta, verovatno želeći da snagom svoga glasa, još više upumpa strah u kolektiv, što je delovalo kao i uvek. Većina kolega su odlučno potvrđivali njen stav, a ostali su ćutali.
Tada se najpre usprotivila koleginica Nevenka Miličić, oštro negodujući zbog tako slepe i nerazumne primene “zakona“. Njoj se pridružio Branko Bojović, koji je nekima od tih učenika bio razredni starešina. Branio ih je oštro i uporno, najiskrenije moleći da im se izađe u susret i omogući novi termin, ali je Branka Mitić ostala “gvozdena ledi“ neumorno ponavljajući fraze o “školskom zakonu“ i “ugledu škole“.
Nju su podržali i Upravi bliske kolege. Tada sam ja rekao da zakon nije giljotina kojom treba skidati glave i da nam neće pasti kruna sa glave ako pokažemo malo velikodušnosti, jer bi bilo krajnje besmisleno da učenici koji su četiri godine išli u našu školu, sada iz nje odu sa gorčinom i ružnom uspomenom u srcu.
Branka Mitić nas je ignorisala i odmah prešla na glasanje. Većina je naravno glasala protiv maturanata, ali pošto broj njihovih glasova nije prelazio pedeset posto, sastanak je odložen za dva dana. Na sledećem sastanku usudio sam se ponovo da kažem nekoliko rečenica u korist maturanata.
Rekao sam da ima slučajeva kada je postupanje “po zakonu“ najteže ogrešenje o Pravdu i da je jedan od takvih slučajeva i ovaj. Rekao sam da zakon svakako treba poštovati, ali da ima situacija gde mora doći do izražaja sposobnost slobodne procene rukovodioca kada treba činiti izvesne ustupke. Rekao sam i da dosledno sprovođenje zakona u ovom slučaju znači lažno umirenje sopstvene savesti na koje ja neću pristati jer je od Boga grehota da se, na primer, učenica sa prosekom 5,00 ne upiše tamo gde želi, nego tamo gde ostane mesta.
Branka Mitić me je drsko presekla rekavši “da rad u školi ne reguliše Bog, nego pravilnik koji je jasan“, a onda je izvršila još agresivniji verbalni atak na prisutne, pozivajući nas da odluku donesemo “jednoglasno“. Ponovo se glasalo i sada je potreban broj glasova prešao pedeset posto. Zakon je bio zadovoljen, a nesrećni maturanti pušteni niz vodu.
Nastaviće se…
