Današnji globalni događaj, godišnji Novogodišnji koncert orkestra, nastao je tokom mračnih dana u austrijskoj istoriji, piše Njujork tajms.
Ako je godišnji Novogodišnji koncert Bečke filharmonije globalni uspeh, njegovo nasleđe i domet počivaju na nekoliko stubova: čudesnom orkestru; međunarodno priznatom dirigentu; bezvremenskom repertoaru, porodici Štraus i drugim kompozitorima 19. veka; sjajnoj lokaciji, pozlaćenoj dvorani Musikverein i TV prenosima koje je prošle godine pratilo oko 1,2 miliona ljudi u 92 zemlje na pet kontinenata.
Događaj, koji se danas održava sa dirigentom Francom Velser-Mestom koji vodi Filharmoniju, već je poznat po tome da je zapravo više mesečni marathon nazvan “Novogodišnji concerti”, jer su i dirigent i orkestar suočeni su sa ekstremnim zahtevima emocionalnih i fizičkih napora priprema, kako bi u direktnom prenosu sve funkcionisalo besprekorno, bez greške. Naime, današnji concert, samo je jedan u nizu Novogodišnjih koncerata koje ovaj orkestar priređuje u svega sedam dana, a nekoliko dana nakon serije koncerata, CD-ovi i DVD-ovi sa koncerta održanog 1. januara puštaju se u prodaju širom sveta.
Štraus i Bečka filharmonija:
U 19. veku, repertoar današnjeg Novogodišnjeg koncerta bio je deo raznovrsnog koncertnog programa u mnogim zabavnim prostorima koji su postojali u skoro svakom okrugu Beča, uključujući i bine na otvorenom. Vikendom je ova mešavina bečke popularne muzike, uključujući valcere, polke i vojničke marševe, oduševljavala hiljade posetilaca, često i po 10.000.
Ova vrsta popularne muzike bila je revolucionarna u smislu svoje bujnosti i fizičke blizine podstaknute novim oblicima plesa, i pratila je procvat razvoja Beča u jedan od najvećih gradova sveta, tokom godina koje su prethodile Prvom svetskom ratu. Danas, u još jednoj eri brzog razvoja tehnologije i politike, muzika nije izgubila nikakav emocionalni uticaj; čini se da ljudi još uvek traže radosne momente za uživanje.
Tobožnja lakoća bezbrojnih valcera, polki i marševa, međutim, krije muzičku tehniku koja je izazov za muzičare. Od ključnog značaja za je neverbalni odnos između orkestra i dirigenta – još jedan karakterističan kvalitet Novogodišnjeg koncerta. A izbor repertoara zahteva uzbudljivu dramaturgiju u kombinaciji poznatih i nepoznatih komada. Ove godine, dirigent Velser-Most je odabrao oko 70 odsto programa “novim”, odnosno retko izvođenim kompozicijama.
U 19. veku, Štrausovi bendovi su bili veliki konkurenti Filharmoniji, koja je kao orkestar Bečke državne opere oduševljavala publiku u Dvorskom operskom pozorištu. Ovaj državni orkestarmorao je takođe morao da svira, za dodatnu zaradu, kao privatna kompanija poznata pod imenom Bečka filharmonija. Dirigent Ernst Teis je istraživao ranu interakciju između ovih orkestara i primetio da je Eduard Štraus održao novogodišnji koncert sa orkestrom od 60 ljudi već 1. januara 1871. godine, svirajući ne samo valcere i polke, već i odlomke iz pesama i opere. .
Izveštaj iz 1872. pokazuje, međutim, da su mnogi članovi Filharmonije mislili da su klan Štraus i njihova muzika „štetili ugledu filharmonijskih koncerata“. Ipak, 1894. godine, Filharmonija je svirala na proslavama povodom 50 godina rada Johana Štrausa II, a nekoliko meseci pre njegove smrti 1899. godine, dirigovao je orkestrom Dvorske opere tokom izvođenja svoje kompozicije, operete “Slepi miš” ( „Die Fledermaus”).
By Clemens PFEIFFER CC BYSA 3.0
Mračna istorija iza Novogodišnjeg koncerta
Ova ambivalentnost prema porodici Štraus će se promeniti nakon Prvog svetskog rata. Od 1927. pa nadalje, dirigent Klemens Kraus je više puta birao da izvodi dela iz Štrausovog repertoara, uključujući je i u repertoar Salcburškog festivala. Tek 1934. godine, kada je podlegao nacističkom režimu i naglo otišao iz Beča u Berlin, prestala je filharmonijska zaljubljenost u Štrausa.
Nakon anšlusa 1938. godine, Kraus se vratio u Austriju i oživeo tradiciju „koncerta Johana Štrausa“ (pominje i oca i sina). Istoričari su dokazali da su prihodi sa ovih koncerata išli u Nacionalsocijalistički fond za zimsku pomoć tokom rata.
Kraus je ubrzo razvio sledeći važan stub Novogodišnjeg koncerta na putu da postane globalni muzički događaj: radio emisije širom tadašnjeg Nemačkog Rajha. Novembra 1940. ugovorom sa Radio korporacijom Rajha utvrđeno je da će postojati „četiri filharmonijske akademije u Velikoj sali Musikvereina u Beču koje će svirati za Velikonemački radio“ — 13. decembra 1940. i 1. januara („Koncert Johana Štrausa”), 25. januara i 15. marta 1941. — dirigovao je Kraus.
Bez ikakve intervencije nacističkih moćnika, osvežavajuće i emocionalno uzdižujuće „blaženje u valceru“ savršeno se uklapalo u nacionalsocijalističku propagandu, posebno njenu politiku emitovanja nemačkih kompozitora. Programske beleške za prvu od ovih serija izvedenih u Beču ne samo da su naglašavale nameravani masovni uticaj doprinosa „nemačkoj muzici“, već su uključivale i ideološki naglasak na ranu istoriju kompozicija valcera u „prigradskim gostionicama“ kao „izraza istočnobavarskog plemena koje je ovde stajalo na straži“, što je, naravno, predstavljalo potpuno izobličenje i pogrešno tumačenje kulturnih dešavanja u Beču tokom perioda bidermajera.
Politizacija muzike porodice Štraus i njihovog miljea dovedena je do krajnosti kada je nacistički ministar propagande Jozef Gebels čak prikrio kompozitorovo delimično jevrejsko poreklo falsifikovanjem matičnih knjiga krštenih u Beču. Uzgred, ovaj čin je propraćen zapisom u njegovom dnevniku u kojem je Gebels otkrio čist apsurd svojih antisemitskih uverenja:
“Neki pametni taj i taj je otkrio da je Joh. Štraus osminu Jevrejin. Zabranjujem da se ovo objavi. Jer, prvo, to nije dokazano, a drugo, ne želim da se nemačko kulturno nasleđe u celini postepeno potkopava na ovaj način. Na kraju će nam ostati samo Vidukind, Hajnrih Lav i Rozenberg. To nije mnogo. Musolini ovde govori o stvarima mnogo pametnije. On za sebe zauzima čitavu istoriju Rima od najranijih dana antike. Radim šta mogu u vezi s tim. To je i Firerova volja.”
Nakon Drugog svetskog rata, ovaj concert ostao je ograničen samo na Austriju i Nemačku. Nekadašnji koncerti Johana Štrausa bili su čvrsta tradicija, a Jozef Krips, koji je dirigovao koncertom 1. januara 1946. — prvim koji je najavljen kao Novogodišnji koncert — jezgrovito je primetio: „Počeo sam 1946. prvim novogodišnjim koncertom u mirnodopsko vreme“.
Krips, kojeg su nacisti žigosali, kao dirigent polu-jevrej, očigledno nije imao problema sa nastavkom koncerta, čiji je poslednji nastup održan u apokaliptičnom raspoloženju. Novogodišnji koncert je živeo kao isključivo austrijsko kulturno nasleđe do 1979. godine.
Godine 1959. Novogodišnji koncert je počeo da se razvija u međunarodni događaj svojim prvim televizijskim prenosom. Prvo emitovanje u boji dogodilo se deceniju kasnije; prvi prekookeanski prenos, 1972., a od 1980. Novogodišnji koncert predvode naizmenični, međunarodni dirigenti – potez koji je odražao globalni interes.
Ali faza formiranja Novogodišnjeg koncerta – nacistička era – ostala je neispitana u Austriji i inostranstvu sve do prošle decenije. Danas su te godine opširno dokumentovane na sajtu Filharmonije. Međunarodna muzička istorija posebno može dati važan doprinos kritičkoj proceni uloge Austrije u nacionalsocijalizmu, Drugom svetskom ratu i Holokaustu.
Na primer, 2013. godine, posle mnogo preliminarnog rada, Klemens Helsberg, tada predsednik Bečke filharmonije, pokrenuo je kritički dokumentarac o orkestru i naručio sveobuhvatnu studiju tima istoričara o članovima orkestra koji su bili progonjeni, ubijeni ili primorani na izgnanstvo. Usledila je 2014. međunarodna konferencija „Bečka umetnost: ponosna istorija, bolna prošlost“.
Tekst je napisao Oliver Ratkolb profesor savremene istorije na Univerzitetu u Beču u Austriji, predsednik Bečkog instituta za kulturnu i savremenu istoriju i Akademskog komiteta Kuće evropske istorije u Briselu.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
