BUDIMPEŠTA – U jeku energetske krize, kada nafta i gas dostižu vrtoglave cene, a zbog klimatskih promena sve države sveta se obavezuju da smanje potrošnju uglja kao velikog zagađivača vazduha, spas se ponovo vidi u korišćenju atomske energije. Alternativni izvori, pre svega sunce i vetar, nedovoljni su za privredu i domaćinstva, pa je i nuklearna fisija dospela u krug „zelene energije“, stavljene pod udar javnosti i dela sručnih krugova nakon katastrofa u Černobilu i japanskoj Fukušimi.
„Razgovarao sam sa mađarskim i bugarskim premijerom, Viktorom Orbanom i Bojkom Borisovom, o eventualnom učešću Srbije u izgradnji novih atomskih reaktora u tim zemljama“, izjavio je nadavno u jednoj TV emisiji predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Od tog prvog kontakta, opipavanja terena, do moguće realizacije je izuzetno dug i neizvestan put, ali jasno ukazuje da je Srbiji potreban novi stalni i relativno jeftini izvor energije, koji bi zamenio već prilično zastarele termocentrale, najveće zagađivače životne sredine.
Da bi se ta ideja ostvarila potrebno bi bilo ukloniti zakonske prepreke, postići obostrano prihvatljiv dogovor sa susedima i obezbediti više stotina miliona evra.
Skupština Jugoslavije je još 1989. godine donela Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, a samo je u Srbiji on još uvek na snazi.
Ukidanje tog pravnog akta ne bi bio veliki problem u sadašnjem sazivu srpskog parlamenta, gde vladajuća koalicija ima ubedljivu većinu, ali bi izgradnja same nuklearke bila izuzetno krupan zalogaj. Verovatnije je učešće Srbije u proširenju nuklearnih kapaciteta u Mađarskoj i(li) Bugarskoj, u vidu deonica ili dugoročnog ugovora o kupovini struje.
Izgradnja jedine mađarske atomske centrale na desnoj obali Dunava, u blizini Pakša, počela je još 1974, a prvi od četiri reaktora ruske proizvodnje pušten je u rad osam godina kasnije. Već 1987. svi su bili u pogonu, ukupne snage 2.000 megavata, što i sada podmiruje polovinu potreba zemlje za električnom energijom.
Vek trajanja nuklearki je ograničen, pa je postepeno zatvaranje „Pakša-1“ planirano za period od 2032. do 2037. godine, a aktuelna mađarska vlada želi na vreme da obezbedi zamenu. Orban i ruski premijer Vladimir Putin su početkom 2014. potpisali sporazum o izgradnji „Pakša-2“, koji podrazumeva dva nova reaktora maksimalne snage po 1.200 megavata.
Nosioci posla su ruski „Rosatom“ i Atomska centrala „Pakš“ (deo Mađarske elektroprivrede / MVM – Magyar villamos művek Zrt), a projekat vredan 12 milijardi evra (bez pristupne infrastrukture i skladišta radioaktivnog otpada) će biti finansiran ruskim kreditom na 30 godina. Ugovor je proglašen državnom tajnom u trajanju od tri decenije.
Radovi iz raznih razloga kasne, prvi reaktor je trebalo da bude pušten u rad još lane, a najnovija prognoza šefa projekta Aleksandra Mertena je da će peti blok biti otvoren 2029, a šesti naredne godine.
U Bugarskoj je, kada je o atomskoj energiji reč, situacija još komplikovanija. I Bugarska za sada ima samo jednu aktivnu nuklearku, onu u blizini Kozloduja, takođe na obali Dunava, ali od šest reaktora rade samo poslednja dva, ukupne snage nešto manje od 2.000 megavata, što podmiruje samo 35 odsto potreba države.
Centrala kraj Belenea, stotinak kilometara nizvodno, gradi se kao Skadar na Bojani, a kraj se ni ne nazire. Radovi su počeli još 1987, pa prekinuti nakon tri godine, iako je od ruskog „Atomstrojeksporta“ već stigla unapred plaćena oprema za dva reaktora snage po 1.000 megavata. Izgradnja je nastavljena 2012, ali opet obustavljena zbog pandemije korone.
Vreme je iscurilo, pa je potrebna nova saglasnost Evropske komisije i nadležnih bugarskih regulatornih tela. Za „Belene“, vredno oko 10 milijardi evra, zainteresovano je desetak velikih stranih i domaćih kompanija, uključujući „Rosatom“ kineski CNNC, južnokorejski Hidro&Nuclear power, američki General Electric i francuski Framatome.
Prema pisanju bugarskih medija u tom poslu bi učešće želele da imaju i Srbija i Severna Makedonija, a za uzvrat da dobiju određene količine struje.
