Današnje sprave za vežbanje umnogome duguju svoj izgled prototipima koje je dizajnirao dr Gustav Zander.
Institut dr Gustava Zandera u Stokholmu, osnovan 1865. godine, mogao bi se nazvati prvom teretanom na svetu.
Bio je opremljen sa dvadeset sedam prilagođenih mašina na kojima su Zanderovi pacijenti vežbali. Zander je tvrdio da njegove terapeutske mašine mogu da isprave niz fizičkih nedostataka, oštećenja i oboljenja izazvanih nesrećama pri rođenju ili teškim radom.
Iako nam danas izgledaju kao instrumenti za mučenje, Zanderova oprema za teretanu smatrana je sofisticiranom i visokotehnološkom.
Zander je tvrdio da ključ zdravlja nije naporna akrobacija već „progresivni napor” – kontrolisano, sistematsko angažovanje mišića tela kako bi se izgradila snaga.
Ubrzo nakon što je 1864. postao licencirani lekar, Zander je svoje ideje sproveo u praksu u lokalnoj stokholmskoj školi tako što je postavio prototip mašina za terapiju za učenike. Njegove mašine su koristile tegove i poluge koje su se mogle povlačiti i pomerati da bi prilagodile otpor kako bi odgovarale snazi svakog pojedinca.
Drugi set tegova i poluga kompenzovao je težinu tela ili udova korisnika. Za one sa paralizom ili ekstremnom slabošću, motorizovane mašine su sprečile atrofiranje pogođenih mišića.
Nakon što je primetio značajno poboljšanje u snazi i zdravlju vežbača u stokholmskoj školi, Zander je otvorio Medicinsko-mehanički institut u Stokholmu kako bi promovisao svoje mašine.
U početku su lekari bili skeptični prema tvrdnjama o novoj terapiji, ali posle dokaza poboljšanja stanja pacijenata, sve veći broj praktičara širom sveta počeo je da podržava Zanderovu terapiju, omogućavajući mu da otvori drugi Zander institut u Londonu.
Zanderove mašine postale su senzacija na međunarodnoj izložbi 1876. u Filadelfiji, donevši mu nagradu za najbolji mehanički dizajn.
Brza mehanizacija koju je donela industrijalizacija u drugoj polovini 19. veka dovela je do povećanja broja kancelarijskih radnika, a Zander je počeo da plasira svoje mašine ovoj brzo rastućoj američkoj poslovnoj klasi. Njegove mašine su nudile, objasnio je Zander američkoj publici, „prevenciju protiv šteta izazvanih izolacijom u kancelariji“.
Do kraja veka, njegove mašine su se mogle naći u banjama širom zemlje, kao i u privatnim institutima kao što je onaj koji je Zander postavio u blizini Central parka u Njujorku.
Pristup ovim zdravstvenim mašinama bio je znak statusa koji je odražavao nečiji ležeran način života i oslobađanje od fizičkog rada.
Nakon Zanderove smrti 1920. godine, njegove mašine i njegov doprinos fizikalnoj terapiji su u suštini bili zaboravljeni, sve dok ove radikalne ideje nisu ponovo otkrivene u poslednjim decenijama 20. veka.
Njegove revolucionarne ideje ponovo dobijaju pažnju i poštovanje koje su zaslužile.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
