SRBIJA – Vojska Srbije sposobna je, obučena i spremna da izvrši svaki zadatak koji dobije od predsednika Republike Aleksandra Vučića, kao vrhovnog komandanta, i državnog rukovodstva u cilju zaštite Srbije i svih njenih građana.
Ne želimo ratove, ne želimo da ijedno naše dete ili oficir, strada. Ne želimo da stradaju ni drugi narodi, ali naši pozivi na razgovore, na dijalog, ne znači da smo slabi ili nespremni, neodlučni. Samo smatramo da je bolje da imamo dijalog i razgovor, da sedimo za stolom umesto da stojimo u rovovima.
Ovo u intervjuu za “Novosti” poručuje Miloš Vučević, potpredsednik Vlade i ministar odbrane, odgovarajući na pitanje da li je Vojska Srbije kadra da zaštiti naše sunarodnike ukoliko Priština na čelu sa Aljbinom Kurtijem donese odluku da silom krene na sever Kosova.
Vučevića su “Novosti” ugostile u prvim danima na mestu ministra odbrane, u kojim je doživeo svojevrsno “vatreno krštenje” – bezbednosna situacija na KiM dovedena je do tačke ključanja zbog destruktivne politike kosovskih Albanaca, na koju su Srbi odgovorili napuštanjem svih institucija u pokrajini, a Vojska Srbije podignuta je u viši stepen borbene gotovosti.
Ministar naglašava da je naša armija danas mnogostruko jača nego što je bila 1999.
Navodi i da je maksimalno pojednostavljen proces donošenja odluka, odnosno da je odbrambeni sistem doveden na taj nivo da može momentalno da reaguje, ali u nadi da za to neće biti potrebe.
– Ne želimo da se vratimo u 1999, ne želimo ratove i stradanja. Niko ne zvecka oružjem, niti se igra ratnih igrica. Umereni smo u izjavama, odgovorni, ali s druge strane šaljemo poruku svima da je nemoguće doći do rešenja ako Srbi treba sve da izgube, a druga strana da dobije sve. To nije kompromis, onda je reč o porazu i ponižavanju jedne strane i otvorenom stajanju uz drugu stranu. To su ultimatumi, nametanje rešenja. Što se, istina, dešavalo u istoriji, ali onda treba skinuti rukavice i to otvoreno reći.
Strahujete li od toga da nam rat bude nametnut?
– Zabrinut jesam, ali nije zadatak Vojske i Ministarstva odbrane da strahuju. Mi smo obazrivi.
S druge strane, tu su i tvrdnje da bismo, kada bi jedna “naša čizma” ušla na KiM, to bio sukob sa NATO, praktično sa celim zapadnim svetom?
– Svi moramo biti svesni da na KiM postoje snage Kfora, suštinski NATO. Ne pričamo samo o specijalnim jedinicama policije i kosovskih snaga bezbednosti koje oni sada defakto pretvaraju u vojsku, suprotno Rezoluciji 1244 SB UN i Kumanovskom, Briselskom, Vašingtonskom sporazumu. Ali, koga briga, oni imaju svoju agendu i mimo svega onoga što je dogovoreno, teraju svoju priču.
Koliko je Kfor uopšte sposoban da zaštiti Srbe u slučaju nekog sukoba, s obzirom na to da je ova misija godinama smanjivala svoje prisustvo u pokrajini?
– Obezbeđivanje mira je obaveza Kfora, a njihova procena je koliko je za to potrebno ljudstva i naoružanja. Mi gledamo ka Kforu kao faktoru koji mora da čuva i garantuje bezbednost svih građana u pokrajini. Posebno sada, nakon povlačenja Srba iz institucija u pokrajini, da ne dozvole da Kurti pošalje policajce albanske nacionalnosti s juga da zamene srpske policajce. To bi bio put sa nesagledivim posledicima.
Euleks je, pak, saopštio da “prati situaciju”, ali da neće ni prstom mrdnuti bez poziva kosovske policije…
– Ne znam zašto se čudimo kada neko nešto izjavi iz zemalja ili organizacija koje su suštinski ili formalno priznale Kosovo kao nezavisnu državu. Pa oni gledaju sa razumevanjem na jednostrane odluke Prištine i oko promena ličnih dokumenata, registarskih tablica, poručuju da je to administrativno-birokratsko pitanje jedne države. Na drugu stranu što je time brutalno zgaženo međunarodno javno pravo i poredak i što su stvoreni uslovi da i neki drugi kažu – pa i mi želimo to što ste uradili na prostoru KiM. Zato se ne ljute ni što specijalne interventne jedinice kosovske policije prave baze, punktove na severu Kosova, što je opet suprotno Briselskom sporazumu i svim dokumentima.
O čemu onda dalje da pregovaramo, ako se nijedan sporazum ne poštuje?
– A šta drugo da radimo? Šta je alternativa? Pri tome, saglasni smo da ne treba da idemo u rat, osim ako nas, ne daj Bože, neko na to prisili ili nas napadne, pa moramo da se branimo. Mi nemamo mnogo opcija, u tome i jeste težina cele situacije. Dosledno i čvrsto stojimo na pozicijama poštovanja međunarodnog javnog prava. I u odnosu na Ukrajinu i na KiM, i na sve ono što se u svetu dešava. Nije lako biti država koja donosi nezavisno i samostalno odluke i vodi svoju politiku. A pritom niste neka velika sila. To ne dobija baš mnogo aplauza na međunarodnoj sceni.
Da li je ovo poslednja šansa da se oživi Briselski sporazum ili je on definitivno “sahranjen”?
– U ovom trenutku to niko ne može da kaže sa sigurnošću. Razumeo sam da ga je Kurti sahranio usred Berlina.
I to u prisustvu evropskih zvaničnika. Pritom je šefica EK Ursula fon der Lajen upravo na tom događaju kandidovala Šolcov i Makronov plan za Kosovo za okosnicu budućeg dijaloga, a koji suštinski predviđa da priznamo Kosovo…
– To nam dodatno otežava poziciju jer sada EU, kao moderator dijaloga, direktno nameće predlog sporazuma, odnosno predlog Pariza i Berlina kao okvir za dalje pregovore, a koji je veoma nepovoljan za nas. Savet za nacionalnu bezbednost je sačinio odgovor da to što nam je ponuđeno gotovo ne ostavlja ni promil šanse Srbiji. Insistiramo na traganju za kompromisom, a ne da se stvari rešavaju po principu uzmi ili ostavi. Od nas se traži da mi praktično priznamo političku i pravnu realnost Kosova kao nezavisne države. Tačnije, da razumemo da je prirodan put da Kosovo dobije stolicu u UN.
Koji je to naš manevarski prostor između politike čuvanja mira i odbrane Srba na KiM?
– LJudi moraju da razumeju da ne možemo da pokažemo sve naše karte i otkrijemo sve poteze po pitanju KiM. To ne radi nijedna ozbiljna država. Građani su glasali i jasno dali poverenje jednoj politici, onda pustite sada tu politiku i ljude da vode državu i da za to snose odgovornost. Tu pre svih mislim na predsednika, koji je direktno biran i ima nesporno najveći legitimitet. Da smo imali ovakvo državno rukovodstvo, verujem da ne bismo doživeli 2004. i 2008. Ne mislim da bi bilo sve idealno, ali ne bismo pravili greške koje su učinjene. A da je teška situacija na terenu, teška je, u svakom smislu, političkom, bezbednosnom, socijalnom, ekonomskom.
Stiče se utisak da su pritisci na Srbiju dostigli vrhunac i da se nekima na Zapadu žuri da kosovsko pitanje zatvore što pre i to onako kako njima odgovara?
– Pitanje KiM traje decenijama, vekovima, ono je otvoreno još od Berlinskog kongresa, preko balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, nemira u Kraljevini, Drugog svetskog rata, albanskog pokreta za proterivanje Srba i otcepljenje od matice do oružane pobune i agresije na našu državu. Usledile su priče od tadašnje vlasti u Beogradu da se prvo priča o standardima, a ne o statusu. Onda su obrnuli oni koji su snažniji i jači i koji se više pitaju u međunarodnoj areni, pa su nam ipak pokazali da je na prvom mestu status, tek onda standardi. A najbolje je kad nema ni na kome da se demonstrira politika standarda, odnosno da nestane i to malo Srba što je ostalo i opstalo na prostoru KiM.
Danas je situacija dodatno otežana zbog sukoba u Ukrajini i zbog želje jedne strane da kosovski presedan stave na pregovarački sto kao argument za neke svoje aspiracije i očekivanja. S druge strane, oni koji su otvorili tu Pandorinu kutiju zvanu KiM, žele da to brzo zatvore. I da to prikažu kao jedan izolovan slučaj ili u nekom drugom kontekstu u odnosu na ono što se danas dešava u Ukrajini. Time je naša pozicija daleko teža, kompleksnija i izazovnija.
Sada je možda više nego ikad potrebno nacionalno jednistvo oko kosovskog pitanja. Da li je ono moguće?
– Nažalost, kao društvo smo dosta podeljeni, imate dva ekstremna bloka. Jedan je nedominantan, u smislu podrške javnosti, ali medijski prisutan, koji će to banalizovati i reći, pa dobro, hajde da prihvatimo tu političku realnost, to je nezavisna teritorija i država, hajde da skinemo taj kamen s vrata. I druga strana, koja živi bajkovito, u nekim snovima da bi trebalo da smo mi danas na tenkovima u Prizrenu i Đakovici. To verovatno budi neke snažnije emocije kod dela javnosti, ali ne korespondira sa realnošću i sa činjenicom šta se dešava na terenu. I sada, između ta dva bloka, treba da vodite jednu racionalnu, državotvornu, odgovornu politiku i da vozite taj superveleslalom, da ne padnete, ne zakačite zastavice i da stignete do cilja, sa što boljim prolaznim vremenom.
Nije fer napadati Aleksandra Vučića po pitanju KiM, pošto to niko nije rešio – ni Milan ni Aleksandar Obrenović, ni Petar i Aleksandar Prvi Karađorđević. Nije rešio ni Tito, ni socijalistički režim, niti Milošević, Koštunica i Tadić. Prosto nije fer čekati da se tu neko saplete, po pitanju KiM, i da padne na jednu ili na drugu stranu. To je, po mom mišljenju, kukavički, neodgovorno i sebično.
Jesu li napori Beograda da svoju poziciju i nacionalne interese odbrani principima međunarodnog prava Sizifov posao posle izbijanja sukoba u Ukrajini?
– Međunarodno pravo postoji od slučaja do slučaja. Kada nekome odgovara, onda se pozove na UN, kada nekom odgovaraju konvencije o ljudskim pravima i slobodama, pozivaju se na evropske povelje. Kada ne odgovaraju, tad se sve sklanja u stranu, stižu poruke da to nije bitno, da treba biti pragmatičan, realan. Interesantno je da nas stalno ubeđuju da samo treba još nešto da uradimo i biće nam bolje. Šta će vam Knin i Krajina, biće vam bolje, završite “Dejton”, promenite Miloševića, isporučite sve generale, vojnike i političare u Hag… Stavite dijalog sa Prištinom pod pokroviteljstvo EU, i eto napretka.
Demokratizujte društvo, videćete, nije problem Kosovo. Na kraju vidite da baš nema mnogo istine u svemu tome. Mi pričamo o ljudskim pravima i slobodama o svim grupama osim ako su tema Srbi na KiM. Tada nema ljudskih prava i sloboda. Više vodimo računa o kučićima i mačićima, a Srbi sa KiM su dosadna tema, treba da se planira letovanje, zimovanje… To je odraz politički neodgovornog pristupa pojedinaca, zabrinjavajuće je kad i iz Srbije čujete, i to od ljudi koji su vodili državu ili vojsku, opskurne, neodgovorne i netačne interpretacije i o vojsci i o državi. Verujem da su naši građani ipak politički mnogo zreliji. Ponavljam, niko ne srlja, niko ne želi sukobe i konfrontaciju. Mnogo je lepše da otvaramo auto-puteve i da imamo fabrike nego da pričamo o ratovima.
Slučaj sa dronom koji je oboren jer je nadletao kasarne naše vojske u rejonu Raške otvorio je pitanje adekvatnog savremenog naoružanja. Kakva je šansa da se ta sredstva, koja se proizvode u Rusiji, nađu u sastavu naše vojske, i kada možemo da očekujemo ispunjenje dogovora sa zapadnim proizvođačima?
– Vojska je štitila nebo nad Srbijom i postupila je u skladu sa naredbom predsednika Vučića da se takve letelice neutrališu, što bi uradila svaka vojska na svetu. Neozbiljno je i ružno da neko ismeva VS i priča da je neko digao “migove 29” zbog dronova, jer to niko iz sistema odbrane, predsednik, niti premijerka nikada nisu rekli. “Migovi” vrše tzv. policijsko patroliranje našim nebom. Dron je oboren korišćenjem savremenih elektronskih uređaja. Raspolažemo oruđima savremene tehnologije i gledaćemo da u narednom periodu Vojska nastavi proces opremanja i naoružavanja najboljim i najsavremenijim uređajima. To radimo da bismo čuvali državu, ne da bismo nekog ugrožavali. Sve što smo kupovali nije ofanzivnog, nego odbrambenog karaktera.
BENEFICIJE REZERVISTIMA
KAKVI su planovi za poboljšanje materijalnog statusa pripadnika VS?
– Najveći skok plata biće u sistemu VS – 25 odsto. Gledaćemo i da se uvedu beneficije za ljude koji se odazivaju za rezervni sastav i dobrovoljno služenje vojnog roka, da im supružnici lakše dođu do zaposlenja, deca do mesta u vrtićima… Prirodno je da država nagradi one koji su spremni da budu tamo gde je najteže i najodgovornije.
Međunarodne okolnosti naravno sve to komplikuju, imamo problem sa prodavcima i sa Istoka i sa Zapada, nadam se da će svi uspeti da ispune ugovorne obaveze. Imamo velike akvizicije i iz Kine, Francuske, Rusije, imamo upit ka SAD, razgovore sa Velikom Britanijom, sa UAE oko nekih zajedničkih projekata.
NI DAN NE BIH BIO U VUČIĆEVOJ KOŽI
KAKO gledate na konstantne zahteve sa Zapada da “izaberemo pravu stranu istorije”?
– Zamislite to, pozivaju nas, koji smo uvek bili na pravoj strani istorije i platili ogromnu, najvišu cenu za to – ljudskim životima. Danas bi nas u najmanju ruku bilo koliko i Holanđana. Svima smo doneli slobodu, onda su nam se zahvalili tako što su rekli da smo ih okupirali, pa su nas proterali odande gde smo živeli vekovima. A još očekuju od nas da to razumemo. Mnogo je teška pozicija države i, verujte, ne bih bio u koži Vučića ni jedan jedini dan. Užasno je teško, a i ovde mnogi gledaju kako da mu ubace koji klip u točak, svako misli da bolje zna i čeka da on napravi grešku.
ČEKA NAS ODLUKA O VOJNOM ROKU, JA SAM ZA UVOĐENJE
IDE li se u finalizaciju ideje o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka?
– Da, očekujem da idemo ka konačnoj odluci. To je pre svega politička odluka, koja mora biti u korelaciji sa ozbiljnom stručnom analizom. To nije samo pitanje emotivnog odnosa i anketa ko je “za” i “protiv”, nego pitanje svega onoga što se dešava na polju bezbednosti, daljem jačanju odbrambenih snaga, i naravno onoga što će se dešavati. Nemam problem da kažem da sam kao građanin i otac, za vraćanje vojnog roka, ali to nije relevantno, ministar odbrane ne može time da se vodi. Vojska je uradila analizu, razgovaraćemo o tome sa predsednikom, premijerkom, to utiče i na ekonomiju. To pitanje se otvara u mnogim državama. I one države koje vidimo kao visokodemokratske i sa snažnim civilnim sektorom, imaju obavezno služenje vojnog roka, na primer gotovo sve skandinavske zemlje. Ovde nije samo reč o, ne daj Bože, ratnoj situaciji, nego i o elementarnim nepogodama za koje vojska treba da bude spremna da reaguje.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
