Sjajna priča nekadašnjeg košarkaša o Srbima
Kod jednih je zaslužio status božanstva, kod drugih mržnju koja je često prelazila granice normalnosti. Tek, Milan Gurović nijednog navijača u Srbiji ne ostavlja ravnodušnim.
Sjajni šuter je tokom svoje bogate karijere jedan deo proveo u Poljskoj, u dresu Prokoma, što su tamnošnji mediji iskoristili da naprave veoma opširan intervju u kojem su se dotakli mnogih, izuzetno zanimljivih tema.
U razgovoru za portal „Sport.pl“, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije prisećao se trofejne sezone sa jednim od najpoznatijih poljskih košarkaških timova, a posebno zanimljiv bio je povratak u prošlost i način na koji je odlučio da počne da trenira košarku.
– Dugo me to nije interesovalo, ali sam u svojoj 12. godini gledao utakmicu Partizana i Cibone. Tada me je „pogodilo“ i rekao sam mami: „Hajde da nađemo klub, želim da igram, volim košarku, neverovatna je“. Nekoliko godina sam se bavio uporedo kung fuom i košarkom u svom rodnom gradu Novom Sadu – rekao je Gurović, koji je tokom karijere bio poznat kao beskompromisan borac koji nikada nije dao na sebe.
– Sećam se da mi je otac, koji je bio bokser, uvek govorio koliko je važno boriti se na svakom polju i da nikada ne treba odustati. Tri godine sam trenirao kung fu i moguće je da sam tamo naučio da budem čvrst, agresivan. Po mom mišljenju, sve počinje od stava, karaktera. Sa tim se rodite, steknete to u detinjstvu. Ne verujem da samopouzdanje i srčana igra mogu da se nauče. Ili ih imate ili ne.
Na veoma interesantan način Gurović je opisao sebe na terenu i van njega.
– Ispostavilo se da su u meni bile dve osobe, onaj mirniji i drugi, vatreniji. Jedno je sigurno, uvek sam igrao sa velikom dozom emocija. Svestan sam da sam ponekad na terenu bio na ivici živaca. Interesantno, kod kuće sam puno vremena provodio opuštajući se, kontrolišući se… Mrzeo sam da gubim, uvek sam davao 100 odsto i na sve načine sam želeo da pokažem rivalu da sam bolji od njega.
DOLAZAK U PARTIZAN, PRELAZAK U ZVEZDU
To je posebno bilo izraženo tokom njegovog boravka u Crvenoj zvezdi tokom derbija sa Partizanom.
– U Beogradu, 70 odsto ljudi me voli, a preostalih 3o mrzi. Tako bih procenio na osnovu podele na navijače Zvezde i Partizana, koji ne mogu da mi oproste što sam njihov klub pretvorio u velikog lokalnog rivala – kazao je Gurović i Poljacima pokušao da objasni zbog čega je, kao veliki navijač Zvezde, odlučio da obuče crno-beli dres 2004. godine.
– Želeo sam da igram Evroligu. Partizan je tada bio bolji tim od Crvene zvezde, doneo sam košarkašku odluku. Sledeće sezone sam odlučio da igram za Zvezdu, a u Srbiji neki ljudi ne praštaju takve promene.
Zanimljivo, Poljaci su bili odlično upoznati sa vređanjima s tribina kojima je Gurović bio izložen tokom beogradskih derbija.
– Naučio sam da to ignorišem i da se koncentrišem na ono što se dešava na terenu. Nisam bio zabrinut za svoju bezbednost – ti ljudi su me vređali, ali nisu mogli direktno da mi prete. Osim toga, obično su jaki samo u grupi.
Prisećajući se prvog odlaska u inostranstvo sa samo 17. godina (Peristeri), Gurović je naglasio da je u tom periodu (devedesete godine prošlog veka) za najtalentovanije igrače iz Jugoslavije odlazak van granica zemlje bila najbolja prilika za nastavak košarkaškog razvoja i da je tada doneo dobru odluku Takođe, otkrio je i ko mu je bio idol u detinjstvu.
– Toni Kukoč, jedan od najboljih evropskih igrača poslednjih decenija. Toni je bio kompletan igrač, jedan od najboljih u istoriji. Bio je jedinstven, nije mogao da se kopira…
INDIJANAPOLIS I LUDI SRBI
Nezaobilazna tema bilo je i čuveno SP u Indijanapolisu i trojke koje su srušile Drim tim na njegovom ognjištu.
– I danas se tačno sećam mesta na terenu sa kojih sam ubacio te tri trojke. Kazaću to ovako, celog života davao sam celog sebe na terenu i u tom meču Bog me je nagradio za to. To je bio božiji dar za težak rad. Radio sam ono što sam činio tokom cele karijere, bio sam siguran u svoj šut. Nisam razmišljao da li ću promašiti ili ne.
Otkrivši da je Pešićevom timu dodatnu snagu pred četvrtfinalni duel sa SAD dala selekcija Argentine, koja ih je pobedila u grupnoj fazi, Gurović je istakao da je jedna od ključnih stvari bila zaustavljanje legendarnog Redžija Milera, koji je na tom meču ubacio samo osam poena.
– Mi Srbi smo ludi. Ima nas manje od sedam miliona, nismo veliki narod. U razmerama celog sveta nismo mnogo važni, mnogima verovatno nismo ni bitni. Sećam se da mi je posle te utakmice prišao jedan Amerikanac i pitao me: „Jel istina da ste tako mali narod? Kako ste to uspeli?“ Upravo zato što smo ludi i volimo košarku. Volimo da pobeđujemo i to je ono što nas razlikuje od nekih nacija – istakao je Gurović i potom pokušao još više da približi srpski mentalitet Poljacima.
– Da biste razumeli srpsku ambiciju i srce za borbu morate da dođete kod nas i pogledate jedan trening. Neku nasumično izabranu prijateljsku utakmicu. Tu je uvek borba, nije važno što nema uloga, računa se pobeda. Takođe, izađite iz dvorane i pogledajte ljude kako igraju – amateri se tuku uvek. Imamo nešto u sebi da po svaku cenu ne dozvolimo da nas bilo ko porazi.
TRI VELIKE GREŠKE
Iako je igrao u velikim klubovima tokom karijere, temperamentni as je priznao da je mogao na klupskom nivou još više da uradi.
– Napravio sam tri velike greške u karijeri. Prvo, 2000. godine, posle druge sezone u Barseloni, mogao sam da odem u Panatinaikos, koji je tada bio najbolji tim u Evropi. Zvao me je Željko Obradović, ali sam odbio zbog toga što me nije pozvao u reprezentaciju za OI u Sidneju. Drugu grešku sam napravio 2002. Neposredno posle pobede protiv Novog Zelenda u polufinalu u Indijanapolisu produžio sam ugovor sa Unikahom, a kada mi je posle finala sa Argentinom prišao tadašnji trener Bostona Džim O’Brajen sa predlogom da razgovaramo o ugovoru, zahvalio sam mu se rekavši da već imam ugovor u Španiji. A, možda je bila šansa da zaigram u NBA pogotovo što sam nekoliko meseci ranije bio u Bostonu gde sam trenirao sa Seltiksima. U to vreme, O’Brajen nije bio u timu, a njegovi pomoćnici su me ignorisali, pa sam pozvao agenta i rekao mu da želim da se vratim u Evropu – ispričao je Gurović i potom otkrio treću grešku.
– Imao sam 2003. godine potpisan predugovor sa tadašnjom Tau Keramikom (današnja Baskonija), ali sam na kraju odustao jer nisam želeo da radim sa trenerom Duškom Ivanovićem. Vratio sam se u Novi Sad da igram za Vojvodinu.
Jedan od najboljih srpskih šutera svih vremena karijeru je završio 2009. u 34. godini, iako je imao ponudu Asvela, koji je i tada igrao Evroligu. Odlučio je da se oproba u trenerskom pozivu, a jedini samostalni angažman imao je na klupi FMP-a.
– Pomešana su mi osećanja. Želeo sam da se oprobam i shvatio sam koliko je težak trenerski posao. Ipak, već nekoliko godina nisam više trener niti želim to da budem. Naporan rad koji zahteva punu koncentraciju 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. Stalna putovanja, analize, nema mogućnosti da se provodi vreme sa porodicom. Upoznao sam taj život, poštujem druge trenere, ali to nije za mene – kazao je, između ostalog, Milan Gurović.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
