U doba kad se sve meri lajkovima, čak je i mentalno zdravlje dobilo svoju „estetsku verziju“ – citati u pastelnim bojama, rilsovi sa glasovima terapeuta i mantre koje počinju sa „ti si dovoljan/na“. Na prvi pogled – ohrabrujuće. Na drugi – pomalo zastrašujuće.
Jer šta se dešava kada probleme, duboke kao rane, lečimo savetima dubokim kao šolja kafe?
Svi na terapiji, ali niko u tišini
Mentalno zdravlje se napokon skida sa liste tabu tema – i to je dobro. Ali, kada svi govore o traumi, anksioznosti, granicama i samopoštovanju, ponekad se izgubi ono najvažnije: kontekst. Zdravstvena tema prelazi u estetiku, u performans. A terapija postaje sadržaj.
Mladi danas znaju sve termine: gaslighting, attachment stilovi, disassociation, burnout… Ali mnogi nikada nisu razgovarali sa stručnjakom. Ili, što je još češće – misle da ne moraju. Jer „sačuvano u highlights-ima“.
Instagram terapija: nova pseudopomoć?
Psiholozi upozoravaju: samopomoć na internetu može biti korisna kao inspiracija, ali ne i kao terapija.
Zašto?
-
Saveti nisu personalizovani. Ono što važi za jednu osobu može biti štetno za drugu.
-
Dijagnoze u 30 sekundi. Samo zato što se prepoznaješ u „simptomima anksioznosti“ ne znači da je imaš.
-
Previše informacija = mentalno preopterećenje. U želji da „radiš na sebi“, ulaziš u petlju samokritike i analize.
Ironično, ali baš zbog mentalnog zdravlja, ponekad treba isključiti Instagram.
Toksična pozitivnost u boji filtera
Još jedna zamka je lažna svetlost. Poruke poput:
„Samo prebaci fokus.“
„Izaberi sreću.“
„Sve je do tvog stava.“
…zvuče lepo, ali često negiraju realan bol.
Takva toksična pozitivnost poručuje da ako nisi dobro – sam si kriv. I onda, ne samo da patiš, već patiš uz osećaj krivice što patiš.
Krug samopomoći koji ne pomaže
-
Preplavljen/a si rilsevima o mentalnom zdravlju.
-
Misliš da sve radiš „kako treba“ – meditiraš, vodiš dnevnik, ponavljaš afirmacije.
-
I dalje se osećaš izgubljeno.
-
Zaključak? Ja sam problem.
A u stvarnosti – problem je u očekivanju da duboki unutrašnji procesi imaju instant rešenja.
🧘 Šta onda pomaže?
-
Tišina. Prostor. Razgovor u četiri oka. Ne mora sve biti dokumentovano.
-
Terapija koja nije „lepa“ – ali je stvarna. Ponekad te terapeut neće maziti, već probuditi.
-
Prisutnost. Sa sobom. Bez ekrana. Bez filtera.
Briga o mentalnom zdravlju nije rils. Ni motivacioni citat. Ni kratak video sa umirujućom muzikom. Ona je neuređena, često teška, ali oslobađajuća stvarnost.
Možda je vreme da prestanemo da je gledamo – i počnemo da je živimo.
