Zamislite sledeći scenario: sedite pred televizorom, čekate izvlačenje Loto brojeva, držite tiket u ruci, a u pozadini šušti stari VHS Tesne kože. I baš kad Rahela Ferari teatralno izgovara: “Brojevi su mi se ukazali…”
U toj kultnoj sceni ona Pantiću govori brojeve koji su joj se ukazali u snu: „8, 16, 23, 27, 32, 35 i 37. Jesi li čuo!?“, kaže Rahela u pomenutoj sceni i nastavlja: „To je dobitna kombinacija, idi da mi uplatiš listić“. oni se stvarno ukazuju! I to ne u filmu, već u pravom, živom izvlačenju Loto kuglica.
Šest od sedam brojeva iz kultne filmske scene poklopilo se sa stvarnim rezultatima u 37. kolu Loto igre. Pantić bi rekao: “Da nije tragedija, bila bi komedija!”
Da li je ovo znak iz svemira, reklama za reprizu ili prosto dokaz da su naši filmovi uvek korak ispred vremena – i Loto-a?
Fenomen koji se dogodio nije samo puka slučajnost. On je dokaz da u Srbiji, kao i u Tesnoj koži, stvarnost vrlo rado imitira umetnost – naročito kad se tiče para. Jer ako može da se živi od sećanja, može li se i obogatiti starim jugoslovenskim filmom?
Zašto smo kao narod zaljubljeni u Loto?
Možda zato što Loto obećava sve ono što Pantiću fali: priznanje, novac i osećaj da možda, ipak nije kasno. Loto je mala ulaznica za veliki beg – iz stvarnosti, iz kredita, iz loše plate, iz šefove kancelarije. Uvek se nadamo da ćemo, baš kao likovi u filmu, jednog dana reći: “Ne radim više! Dobio sam na Lotou!” A dok se to ne desi, gledamo reprizu Tesne kože i proveravamo tiket.
Neki bi rekli da je to pokazatelj da podsvest pamti ono što logika odbacuje. Rahela Ferari je brojke „primila odozgo“, a neko je – godinama kasnije – taj tiket, vođen intuicijom ili humorom, možda stvarno popunio.
I tako se fikcija umalo pretvorila u milionsku realnost.
Gledajte domaće filmove – možda vam se i sedmica ukaže. A ako ništa drugo, makar ćete se nasmejati i shvatiti da je ponekad najvrednija stvar koju dobijemo iz Lotou – dobar razlog za šalu.
