Gubitak kilograma je najmanje važna stvar koja se događa kad iz ishrane isključimo šećer i njegove zamene – postoje neki drugi benefiti koji mnogo više prijaju.
Koliko puta do sada ste čuli da je šećer “jedna od četiri bele smrti” koja nam “krade energiju” i stvara zavisnost? Nekad se prodavao u apotekama, na grame, i bio je prilično skup, a sada ga ima gotovo u svakom proizvodu – počev od grickalica, preko sokova, gaziranih napitaka i supa iz kesice, do hleba i peciva. (Slatkiši se podrazumevaju.)
Kao pasionirani ljubitelj svega što sadrži šećer i sve njegove “varijacije na temu”, posle dvogodišnjeg pandemijskog preterivanja u gaziranim sokovima, čokoladama i kolačima, odlučila sam da isključim šećer iz ishrane. Bar nakratko.
Prijatelji sa Twittera koji su se upustili u sličnu avanturu upozoravali su me da “skidanje sa šećera” nije baš tako jednostavno sprovesti u delo, ali nisam htela da odustanem.
Ionako je to samo sedam dana života.
Bila sam radoznala da vidim šta će se dogoditi.
Prvi dan
Dogovor o isključivanju šećera i svih njegovih zamena “pao” je u ranim popodnevnim satima na poslu, kad sam već popila produženi espreso sa hladnim mlekom i limenku gaziranog napitka. Na sreću, sve kafe pijem bez šećera, ali sa onom limenkom avansno sam uspela da napravim štetu. Okej, ubuduće ću više paziti, ionako se današnji dan “ne računa”.
Nema odlaska u prodavnicu po povratku s posla, što inače radim.
Nema ni pozdravljanja komšinice koja drži kiosk na uglu. Jer, u kiosku su za mene dve velike opasnosti – frižider sa gaziranim sokovima i polica sa čokoladama. Teško da ću kupiti samo kiselu vodu.
Pravac kući, pa na bareni brokoli i pileće belo za večeru.
Drugi dan
Kafa bez šećera i limunada bez meda, pa pravac u prodavnicu. Sutra imam goste, a moji gosti obožavaju moje torte.
Pakujem u korpu slatku pavlaku, čokolade za kuvanje, puter, keks, mleko, piškote, šećer u prahu, kristal šećer… I pitam se kako ću da pravim torte, a da bar ne isprobam filove. To nijedna domaćica ne sme sebi da dozvoli. Ali, ova domaćica je dala reč, pa će je i održati. Nema laganja, nema varanja – takvo ponašanje, iz mog ugla, zaslužuje samo duboki prezir.
Jedva uspevam da pronađem konzervu ribe koja ne sadrži šećer. Senf preskačem, kečap takođe – sadrže šećer. Kod hleba sam omašila (malo je “sladak”), pa sam napravila lepinjice od ovsenog brašna, psilijuma, praška za pecivo i kisele vode. Domaći ajvar ionako nema šećera – to znam, pravila sam ga jesenas.
Dakle, odličan ručak od tunjevine, lepinjica i ajvara, a nigde skrivenog šećera.
Onda sledi teži deo dana – pravljenje torti. Šećer ne da se ne skriva, nego dominira u svakoj. Stoički podnosim i taj izazov – napravila sam torte, a da licnula nisam ni kore, ni filove, ni glazure. Probaće gosti, ionako su torte za njih.
Predveče počinje da me hvata kriza – jede mi se nešto slatko, pije mi se nešto slatko. Bežim u šetnju, bez novčanika, da ne bih došla u iskušenje da kupim bilo šta; posle dva sata šetnje jedino što želim su tuš i krevet. U redu, i ceđeni crveni grejpfrut. Nije baš zdravo, ali je svakako zdravije od onih limenki. I malo je slatko. To je ono što mi treba!
Treći dan
Budim se ranije nego inače. Posle kafe i limunade bez šećera, odlazim u nabavku. Danas će “pasti” pita sa mesom. Kore su, provereno, bez šećera, meso takođe, jaja takođe. Umesto suvog bijnog začina (jer i u njemu ima šećera) staviću samo so i biber u fil. Dakle, lako je. Pronalazim i jogurt koji nema inkriminisane dodatke. Izgleda da ovaj izazov i nije toliko težak koliko sam mislila da jeste…
Život bez šećera? Ništa lakše!
Živim u tom uverenju do ranog popodneva, dok nisu došle drugarice. Uobičajeno, donose čokolade od 300 grama, sa karamelom i celim lešnicima. Znaju da to često ume da bude “moja doza” kad dođem s posla. Čežnjivo gledam u čokolade i stavljam ih u fioku. Neka “spavaju”, neću ih “buditi”.
Zblanute su, najblaže rečeno, kad im donosim torte. Tri tanjirića za njih tri.
– A ti? – pitaju razrogačenih očiju.
– Ja neću, prihvatila sam izazov da ne unosim dodatni šećer sedam dana – odgovaram ubedljivo, dok one odmahuju glavom.
– Ti?!?!?! – ne veruju i dalje.
Klimam glavom:
– Mogu ja to! Evo, danas mi je treći (zapravo, drugi i po dan), i nemam krizu.
I rođaci koji su uveče došli ne veruju da im se ne pridružujem dok uživaju u tortama. I oni su doneli “dnevnu dozu čokolade”, plus najveću teglu krema sa lešnicima – sve sam na vreme sklonila kod onih čokolada dobijenih rano po podne. Nek i ovi slatkiši “spavaju”, neću da ih “budim”…
Dok su gosti pili gazirane sokove, ja sam iz tegle “cevčila” limunadu. I nije me “vuklo” da popijem nešto drugo.
Četvrti dan
Nedelja, povratak na posao. Opet se budim ranije i sad već kapiram da to postaje navika. Da li je izbacivanje šećera zaslužno za to? Odgovor bi mogao da bude potvrdan.
Oko podneva uvek naručujemo hranu. Ali, ja danas nemam šta da naručim, jer su se kolege odlučile za restoran brze hrane. A tamo je sve bar malo slatko.
Kud ne napravih neku salatu ili bilo šta što nema dodatnog šećera?
Kolega predlaže da mi kupi suvo voće. Posle pola sata stižu smokve i šljive, savršeno slatke. Savršen branč.
Uveče rendam kupus, stavljam malo sirćeta i soli, i to je to. Nije baš da nisam gladna i nije baš da mi se ne jede slatko, ali šta sad. Mogu ja to.
Peti dan
Budim se u cik zore, naspavana i bez podočnjaka. Dakle, ovaj izazov “bez šećera” stvarno ima smisla – dan mi traje duže, a ne osećam umor kao inače.
Kafa bez šećera, limunada bez meda, pa na posao. Ono suvo voće od juče me je inspirisalo da “repriziram” branč. U vreme pauze pijem produženi espreso sa mlekom i običnu vodu. Ništa me ne “vuče” da uzmem limenku.
Uveče uspevam da pronađem u prodavnici hleb bez šećera, dekstroze, frukoze i sličnih “oza”. Samo laneno i ražano brašno, voda i so. Jeste da njime mogu da “ubijem čoveka”, ali bar nema šećera u sebi. Sve mazalice koje volim i svi slajslovi sa suvomesnatim proizvodima su veliko “ne” – svuda ima ili šećera ili gorepomenutih “oza”. Samo je kajmak “čist”. Čitam etikete ko da mi život od toga zavisi.
Biće da mi je potrebno da se setim kako se hrane ljudi na planinama, pa da pođem njihovim stopama – kajmak, sir, domaći hleb, povrće, voće i izvorska voda. I ne čudi me što su u svojim osamdesetim zdraviji od mene u pedesetim – vode računa šta jedu i šta piju. (Izgleda da vode računa i “šta ih jede”, ali to sad nije tema.) Bitno je da nemam “šećernu krizu”.
Šesti dan
Prethodnih dana budila sam se oko pet, a jutros još pre četiri oči “ko kafanske šolje”. Nema smisla da to ne iskoristim – hvatam knjigu i čitam je uz kafu pre nego što je svanulo.
Odlazim da se izmerim, sto odsto ubeđena da sam bar tri kilograma skinula za ovo vreme. Bolje da nisam stala na vagu – “otišlo” je tri puta manje. Ali zato imam dva sata dnevno više, jer se ranije budim. Taj benefit ne bih mogla da kupim nigde. Zato i jeste posebno vredan.
Na poslu za ručak jedem proso sa povrćem. Nema dodatog šećera. Jeste da bi mi prijalo malo ajvara ili senfa, ali – nemaaaaaaaaaa.
Katy The Cook pravi neke božanstvene praline. Cela redakcija mljacka i uživa. Ja ne smem – stavila je šećer.
Uveče opet “pada” kupus salata, uz kajmak i onaj hleb bez šećera.
Sedmi dan
Budim se opet “pre prvih petlova” i to mi više ne predstavlja iznenađenje. Danas je “taj dan”, danas sam “pobednik” (ako ne računamo ono prvo prepodne).
Moram opet da se izmerim. Dva kilograma manje! Dakle, za samo 24 sata “otišlo” je onoliko koliko sam izgubila u prvih šest (dobro, pet i po) dana.
Nekako se lakše osećam, čini mi se i da malo brže i poletnije hodam. Ali, definitivno, najveći benefit je lakši i kraći san, a onda i više vremena tokom dana. Plus više energije. Malo li je?
Ako mene pitate, ne. Upravo to mi je trebalo. Jesam uveče “zabrljala” sa nekom peperoni picom, ali šta je to naspram sedam dana odolevanja svemu što ima šećer?
Dala sam drugaricama reč da ću nastaviti sa ovim izazovom. A tu sam kao oni osamdesetogodišnjaci koji žive na planini – za mene je reč zakon.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
