NOVI SAD – Ivan Dela Kroče je profesionalni džijudžicu sportista. Ovaj dvadesetpetogodišnji borac je ostvario mnogobrojne svetske i evropske medalje, a sa Svetskih igra se vratio sa srebrnom medaljom u kategoriji od 69 kilograma.
Za sebe kaže da je uporan, vredan i radan, te da na osnovu tih kvaliteta ostvaruje vrhunske rezultate.
U slobodno vreme bavi se decom i njihovim edukovanjem u vezi sa ovim psihofizički izazovnim sportom.
Odakle potiče tvoje prezime, otkud na ovim prostorima?
„To je jedna čudna priča. Deda mi je Italijan, a baka mi je Srpkinja. Njega je ljubav dovela u Srbiju i sve ostalo je istorija. Sve zašta smo se izborili da imamo dobru reputaciju, bilo je na račun našeg rada i rezultata. Ima mnogo čudnih iliti zanimljivih prezimena, ali ne vrednuje se to dok ne ostvariš neki rezultat“.
Vratio si se sa Svetskih igara pre toga si bio na Evropskom prvenstvu, kako je sve to izgledalo i koliko si truda uložio u medalje?
„Rekao bih da su pripreme za sve ove rezultate počele pre desetak godina, ali zvanično pripreme za ovaj ciklus je krenuo u januar prošle godine, od bazičnih priprema do sada specifičnih pred kraj. Evropsko prvenstvo je bilo u junu održavalo se u Izraelu. Bila je jaka konkurencija, tako da tu sam uspeo da uzmem evropsko zlato i postanem prvak Evrope. Imao sam možda pet dana odmora i već su krenule intezivne pripreme za Svetske igre koje su bile u Americi. Privilegija otići na takvo takmičenje zato što se održava jednom u četiri godine. To je da kažemo neki vid Olimpijade za nas koji nismo Olimpijski sport. Održava se uvek godinu dana posle Olimpijskih igara, ceo grad bude uređen samo za nas. Bilo je nas 3600 sportista iz oko 100 zemalja, a što se tiče moje kategorije pozvano je 6 najboljih takmičara iz celog sveta i ja sam uspeo da se domognem srebra“.
Kakav je osećaj stati na postolje?
„Pre svega rekao bih da Svetske igre organizuje Olimpijski komitet tako da je pod njihovom ingerencijom. Tu su samo oni sportovi koji imaju potencijal da jednog dana postanu Olimpijski. To je neka vrsta njihovog razvoja, da se prvo uđe u taj sistem četiri godine ciklusa i treninga, jer se dve godine sakupljaju bodovi da biste učestvovali na svetskim igrama tako da je taj sistem približno Olimpijskim igrama. Što se tiče same ceremonije, svečanost je bila na nivou od pratnje kamera, zvaničnika koji su išli ispred nas, do uručenja medalje i himne“.
Kako se čovek odluči za takav sport i kaže „Ja želim da treniram džijudžicu“?
“Pre svega moji roditelji su mene upisali na tako neki zanimljiv sport kao što je džijudžicu da usmere moju energiju da radim nešto korisno odnosno produktivno. Sve je počelo kao igra i neko druženje sa drugom decom da bih shvatio tamo negde sa četrnaest godina da ja postižem neke rezultate i da bi mogao da radim na višem nivou. Kada je došla Srednja škola, bilo je: „Hoćeš li sport ili da se usmeriš na školu?“ Pa je tako škola malo trpela. Glavna prekretnica je bila upisivanje fakulteta. Kada sam upisao prvu godinu fakulteta onda sam sebi rekao: „Ove godine ako ne napraviš neke značajne rezultate, evropske ili svetske, posvetiću se studijama i baviću se rekreativno iz ljubavi prema sportu i obučavati drugu decu“. Te godine sam napravio juniorske svetske i evropske rezultate i tada je zvanično počela moja profesionalna karijera“.
Da li je to razlog zašto današnja deca treniraju ovakav sport?
Iskreno kada deca upoznaju mene i drugog trenera Filipa Trivunovića, steknu vid poverenja u nas. Roditelji pre svega dovode svoju decu kako bi imala neki ispravan način razvijanja, što fizički to i intelektualni, kako bi im usadili kodeks ponašanja i zdrav način razmišljanja. Tako da sve kreće odatle, a posle deca kada vidimo da imaju potencijala naravno da ćemo im pomoći da dostignu vrhunske rezultate, ali nam nije cilj da deca budu šampioni, nego da deca budu deca.
Kada vidimo tebe kao borca u kimonu, odmah pomislimo na Japan, kolevku ovog sporta, da li si poželeo nekad da posetiš Japan?
„Naravno da bih voleo, ali znate i sami da je uvek taj finansijski deo potreban. Biće prilike, sigurno da ću jednom tokom karijere videti Japan i videti njihovu kulturu i način života. Onda kada se vratim, mogao bih da primenim njihov način života na naš mentalitet. Sigurno da bi to poboljšalo rad u klubu“.
Sportista mora da ima jaku fizičku spremu, da je jak i sposoban, a koliko se priča o duhovnoj snazi, da li je u ovom sportu pre svega potrebna duhovna snaga?
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
