SUBOTICA – Sala Srpskog kulturnog centra „Sveti Sava” u Subotici u Zadužbini Dušana Radića, bila je pretesna da primi sve posetioce koji su sinoć želeli da čuju Emira Kusturicu, reditelja, scenaristu i umetnika, koji se na njemu svojstven način, ne samo kao umetnik filma, nego i kao filozof, angažovani intelektualac i erudita, oprobao i kao izvrstan književni pripovedač,predstavljajući subotičkoj publici svoj novi roman pod nazivom „Vidiš li da ne vidim”.
Na pitanje novinara uoči same promocije o samom nazivu romana, Kusturica je otkrio interesantnu priču, rekavši da je zapravo reč o jednoj frazi iz sarajevskog bioskopa kad je jedan čovjek sjeo iza mene pošto je predpostavio da mi je glava velika i rekao: „Makni se, vidiš li da ne vidim”.
„Vidiš li da ne vidim” to je jedna fraza iz sarajevskog bioskopa kad je jedan čovjek sjeo iza mene pošto je predpostavio da mi je glava velika i rekao: „Makni se, vidiš li da ne vidim”. Razgovor je bio vrlo zanimljiv: „Kako ja da vidim da ti ne vidiš? Možeš da kažeš da mi je velika glava” i tako dalje. Međutim, kad sam se sjetio te fraze, onda sam je preveo na jezik savremenog čovjeka koji zapravo vidi da ne vidi. Što se knjige tiče, ona ima tri linije. To je put u Štokholm na dodjelu Nobelove nagrade gdje se dešavaju dramatični obrti. Nobelov laureat biva gotovo ucjenjen s jedne strane Nobelovog komiteta. Međutim, kao što film nalaže, a literatura može da bude dio tog filma, on je dobio Nobelovu nagradu hodajući po svim žicama u čitavom svijetu, jedino nije uspeo da pređe Drinu koju je vrlo teško i preplivati i vrlo teško je preživeti. Treća linija pored hoda po žici, su zapravo izmišljeni dokumenti koji se odvijaju na teritoriji Srbije, i to se sve stapa i preseca taj putopis. Mislim da je zanimljivo utoliko što se formalno i strukturno razlikuje od mnogih knjiga koje pišem” izjavio je Emir Kusturica.
Govoreći o knjizi, Slađana Ilić, književni kritičar i Želidrag Nikčević, književnik i književni kritičar, rekli su da njegov novi roman i esej govori o austrijskom piscu i nobelovcu Peteru Handkeu i o samom autoru, kroz duhovitu lekciju savremenom svetu o savršenstvu umetnosti i moralnosti, i to kroz parabolu hodanja po žici iznad sudbinske reke Drine, koja spaja i razdvaja sve osim autentičnosti i čovečnosti. Pre predstavljanja knjige Kusturica je, za naš portal, dao kratak osvrt na svog glavnog junaka.
Handke je oduvek ispoljavao podršku našoj zemlji, da li ste mu isto uzvratili kroz ovu knjigu?
„Jesam, zato što je on kako se menjalo vreme i kako je demokratija uzimala maha, on je sve više bio zaboravljen, čak i mediji pisali i govorili otprilike kao kod Dostojevskog u „Velikom inkvizitoru“, šta ćeš sam sada ti opet da nas posećaš na ta mutna vremena, bombardovanja i nevolje. Ja mislim da je on dobio Nobelovu nagradu, jer je bio dovoljno hrabar, jer mnogo je teže biti hrabar i izvestiti svoju hrabrost do kraja, a on je na našem slučaju pokazao da je hrabar i da se njegovo saosećanje i njegovo razumevanje naših nevolja u stvari jedino meri sa Nobelovom nagradom.“
Vi ste nadahnuti Handkeom, a on Ničeom. Gde je tu veza između vas?
„Niče je rekao Bog je mrtav, Niče je umro, rekao je Bog. Dakle, tu postoji ta igra u kojoj lična percepcija Boga, odnosno crkve koja tretira Boga i koja je zapravo deo procesa oboženja u slučaju Petra Handkea je vrlo nekonvencionalna. On je vernik, on ide nedeljom u crkvu, ali pri tom nijedna od konvencionalnih, rekao bi formi religije nije prisutna kod njega, ali eto, čovek veruje u Boga, šeta, gleda u nebo i uvek govori o tome da čoveku ne može biti dosadno ako se samo pokreće ako gleda u kamenje ili ako digne pogled prema, visoko prema nebu.“
Subotica ima bajkovitu arhitekturu, može li ona da posluži za neki od vaših budućih filmova?
„Može svaki grad. Ja sam bio ovde mnogo puta, prolazio sam kao student putujući u Prag i često se divio tom srednje-evropskom arhitektronskom elementu koji opet je u meni izazivao tu ideju da se iz Sarajeva do srednje Evrope kad se ide mora proći kroz vaš grad.“
Govoreći o samoj knjizi, Kusturica je rekao da je ova knjiga je pametnija od njega, jer je pokrivena neposrednim iskustvom, kao i sva njegova dela koja su uvek izraz njegove reakcije na život.
“Tako su i moja životna iskustva zapravo bila materijal za ovu knjigu” kaže Kusturica i dodaje da čovek može da promeni svoj životni protokol kad se trudi, kad mu je stalo do života, do Boga, do umetnosti, do njegove kulture. “Kad mu je dovoljno stalo, on to može. Ako samo sjedi, i ako je žrtva svog Ajfona, i ako je samo u toj čipovanoj maloj memoriji, onda je mogućnost da nešto učini i da u životu uspe i nešto napravi – veoma mala. Zato što tehnologija, poput demona, obuzima ljude i ulazi im u životni tempo, određuje tempo brzinom kojom se ta komunikacija odvija, odnosno brzinom kojom se menjaju jedni za drugim modeli od Facebooka, preko You Tuba, do Chat-a…Ta vrste komunikacije zanemaruje životne procese i prevodi sve na jezik fikcije, i onda se čovek tako lako navikava na laž a teško na život. “
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
