Da li si ste čuli za Ksantipu? Ne, ne mislimo na onu mudru staricu s pijace, već na Ksantipu — ženu filozofa Sokrata. I ne, ovo nije ljubavna priča. Ili jeste. Samo ne ona nežna i mirisna od lavande.
Ovo je priča o ženi koja je živela s čovekom koji je neprestano filozofirao, sve preispitivao, postavljao pitanja dok drugi jedva čekaju da ućute — a onda bi još i pitao zašto ćute.
Zamisli život s takvim čovekom.
Ksantipa je ostala upamćena u istoriji kao oštra, teška, svadljiva žena. Toliko svadljiva da su antički autori od nje napravili simbol zlog jezika. Jednom ga je, navodno, polila kantom vode nakon rasprave. Na to je Sokrat mirno rekao: „Nakon grmljavine, obično pada kiša.“
Duhovito, zar ne?
Ali čekaj. Ko bi ostao miran kraj čoveka koji ne donosi platu kući, ne bavi se stvarnim poslovima, sedi na trgu i pita sve ljude zašto rade to što rade — dok tebi kod kuće gori večera, deca viču, a kreda za ploču se opet potrošila?
Sokrat je bio učitelj naroda, ali Ksantipa je morala biti učitelj svakodnevice.
Možda je bila oštra, jer je živela u svetu u kojem žena nije smela da bude ni previše tiha ni previše glasna. A ona je bila glasna. I ostala upamćena upravo zbog toga.
Zanimljivo je to: dok Sokrat slavi razum i dušu, Ksantipa brani realnost. On filozofira o pravdi i dobru, a ona brine da li ima dovoljno ulja u kući. On uči druge o vrlinama, a ona, možda, zna istinu koju niko ne pita — da nije lako biti žena genija. Pogotovo kada si prva koja se usuđuje da mu odgovori.
Možda ju je istorija osudila jer se nije smešila dok kuva. Možda jer nije ćutala. A možda jer je bila živa, stvarna, jaka. I nije se plašila da bude neprijatna u svetu koji je ženu voleo samo kad je ukras.
U svakom slučaju, Ksantipa je preživela Sokrata — i u životu, i u legendi. Možda zato što nije bila tiha senka filozofa, već grom koji se čuje kad svi ćute.
I zato danas, kad čuješ da je neka žena „kao Ksantipa“, možda je vreme da odgovoriš:
„Znači, imala je šta da kaže?“
