BEOGRAD – Igor Vrević, Miloš Mišljen i Aleksandar Nikolić terete se za teško ubistvo Borivoja Simovića u Beogradu.
Suđenje trojici navijača Crvene zvezde Igoru Vreviću (31), poznatijem kao Hambija, Milošu Mišljenu (36), zvanom Miškec i Aleksandru Nikoliću (31), poznatijem kao Aca, koji se terete za teško ubistvo Borivoja Simovića (30) u junu prošle godine u Hajd parku na Senjaku, biće nastavljeno danas u Višem sudu u Beogradu.
Pomenuta trojica optužena su i za nasilničko ponašanje, zbog učestvovanja u tuči 25. juna prošle godine oko 22.30 koja je prethodila ubistvu Simovića, koji je takođe bio navijač crveno-belih. U nekom trenutku, tokom sukoba dveju zavađenih grupa, zapucali su iz pištolja, a jedan metak je posle rikošeta pogodio Simovića u leđa. Tom prilikom metak mu je prošao pravo kroz srce i usmrtio ga. Posle toga Borivoje je pao, a ostali su se razbežali. Kraj njega je ostao samo prijatelj Damir V., koji ga je ubacio u automobil i odvezao do bolnice, ali je on usput preminuo.
Nekoliko dana ranije, Vrević, Mišljen i Nikolić pretukli su Simovićevog dobrog prijatelja. Pretpostavlja se da su se te večeri dve grupe mladića okupile kako bi razrešile sukob. Rasprava je, međutim, eskalirala i završila se Simovićevim ubistvom.
Sva trojica optuženih negirala su ranije, pred većem Višeg suda, da su ubila Simovića. Vrević i Nikolić su priznali nedozvoljeno nošenje oružja, navodeći da su te večeri kod sebe imali pištolje iz kojih su pucali, dok je Mišljen negirao da je ikada imao oružje.
Oni su priznali i nasilničko ponašanje, za koje su optuženi, jer su dva dana pre ubistva Simovića na Senjaku pretukli Iliju Veljovića.
Identične odbrane
Četvrti optuženi Đorđe Antić, koji je bio Simovićev drug i koji je te večeri kad je ubijen bio sa njim, tereti se za nedozvoljeno nošenje oružja, i on je u sudu negirao delo koje mu se stavlja na teret. On nije želeo da iznosi odbranu, niti da ponavlja onu koju je izneo kod tužioca, a kazao je i da ne želi da odgovara ni na kakva pitanja.
Sa druge strane, trojica optuženih za Simovićevo ubistvo iznela su gotovo identične odbrane. Igor Vrević je rekao da mu je žao što je Borivoje poginuo, da je do pre pet godina bio blizak prijatelj sa njim, da su zajedno išli na utakmice, letovanja, da je mnogo puta spavao i jeo kod Simovića.
– To veče sam se našao s prijateljima Nikolićem i Mišljenom na Adi, kad je Nikolića zvao Nikola Stančić da dođe u park na Senjaku da mu da pare koje mu duguje za auto koji je kupio od Nikolića. Krenuli smo svi zajedno, pa da nas posle toga Nikolić vodi na klopu. Na sredini staze u parku odjednom sam čuo kako je nepoznati muški glas rekao “pucaj”. Video sam bleske u mraku u šumi, a meci su nam fijukali oko glave. Izvadio sam pištolj i pucao, ali više u vazduh. Nisam hteo nikoga da ubijem, već samo da zaplašim – pričao je Vrević.
deo je, kako tvrdi, da i Nikolić beži i puca.
– Kad su oni prestali da pucaju, i mi smo. Bio sam u šoku i preplašen. Ne znam koliko sam metaka ispalio, u pištolju sam imao sedam i mislim da je neki ostao. Ne znam ni koliko je metaka na nas ispaljeno. U optužnici sam pročitao da ih je bilo sedam – sećao se Vrević.
Osuđivan tri puta
Vrević je rekao da su posle bežali kroz šipražje u šumi i da su tu on i Nikolić ostavili svoje pištolje, a Mišljen nije imao oružje. Dodao je da nije znao da je Borivoje u šumi i da sa njim nije bio u svađi.
– Osuđivan sam tri puta za ometanje službenog lica u vršenju dužnosti, prodaju droge i nasilničko ponašanje. Kad sam bio u zatvoru Simovići su mi pomagali, često slali pakete i uplaćivali kantinu. Kad sam izašao 2015. iz zatvora, pošto sam u njemu bio godinu dana, otišao sam kod Borivoja i njegova sestra Marina mi je držala predavanje s kim treba da se družim, a sa kim ne. Sad znam da je to bilo dobronamerno. Kad sam izašao, hteo sam da pozovem tog jednog za kojeg mi je rekla da se više ne družim sa njim, ali sam greškom pozvao Marinu i rekao: “Sad su mi Simovići držali predavanja”. Ona se zbog toga uvredila i od tada smo se udaljili – kaže Vrević.
Iz straha se krili 25 dana
On je ispričao da su se iz straha posle pucnjave krili i posle 25 dana odlučili da se predaju policiji. Kazao je da pištolj nosi već deset godina zbog lične bezbednosti, iako zna da je to zabranjeno, jer je tada neko pucao na njega i ranio ga, a nikada nije saznao ko.
Istu priču je ispričao i Nikolić, s tim što je on kazao da je bio ubeđen da je, kako je rekao, Stančić pucao na njih. Mišljen je, kao i njih dvojica, opisao šta se dogodilo, tvrdeći da on nije imao pištolj i da je sve vreme bežao. Sutradan, kada je video u novinama ko je ubijen, odlučio je da se skloni u selo Lipovac kod Aranđelovca. Otišao je autobusom, a automobil je ostavio u Beogradu. Nije poneo ni telefone.
Svi su priznali da su pretukli Iliju Veljovića. Nikolić je ispričao da su vozili jednosmernom ulicom kad im je u susret izašao automobil i zamalo se nisu sudarili.
– Svirao sam i video da je to Veljović, kojeg sam poznavao. Izašao je i rekao mi: “Šta sviraš koju p…u materinu.” Pitao sam ga: “Šta si rekao”, a on je kazao, “gde ste p…ice?” Opsovao mi je majku i ja sam ga udario, a on je uzvratio. Tad su prišli Vrević i Mišljen i zajedno smo ga tukli i šutirali, sve dok neka devojka nije počela da viče da ga pustimo. Posle toga smo otišli i nismo ga više videli.
Javio ko je pucao na njega
Vrević je ispričao da su Veljovića udarali i držali, a kad su ga pustili on je pao na pločnik, dok je Mišljen rekao da ga je on udario jednom rukom i dva puta šutnuo.
U sudnici je svedočio i Veljović, koji je priložio lekarske izveštaje o svojim tadašnjim povredama. On je ispričao da mu je komšija rekao da je dao policiji snimak sa svoje kuće i da se na njemu vidi da su ga ti momci čekali satima.
Svedočila je i Borivojeva sestra Marina Simović Pavlović, koja je rekla da je brat celo popodne i veče bio sa njom i da je iz kuće izašao na desetak minuta.
– Kad me kasnije pozvao, rekao je da je ranjen i da su Nikolić, Vrević i Mišljen pucali na njega – ispričala je Marina. – Moj brat nije imao nameru, niti razloga da ikoga ubije. To veče je bio raspoložen. Kasnije sam saznala da su Vrević i Nikolić pričali da Boru treba ubiti.
Kao i Vrević, i Nikolić je imao problema sa zakonom, i navodno je zbog droge izbačen iz vojne policije.
Rođaci ubijenog Borivoja Simovića tvrdili su da on nije bio navijač niti kriminalac, već da je “ubijen iz ljubomore”. U izjavama za medije naveli su da Borivoje potiče iz ugledne beogradske porodice, bio je fakultetski obrazovan mladić, bavio se sportom…
