SRBIJA – Saradnik Centra za društvenu stabilnost, Đorđe Cicović u svom autorskom tekstu, dao je osvrt na temu električnih vozila.
– Električna vozila (EV) postaju sve važnija tema naše sadašnjosti. Važnost EV se ogleda, kako kroz nadmetanje samih proizvođača, tako i kroz sve veće društvene debate o realnim efektima ovakve inovacije. U tom smislu, sve je više studija koje se bave uticajem ovih trendova na ekonomiju, zaposlenost, ali pre svega na životnu sredinu, uzimajući u obzir da statistika pokazuje da je sektor transporta odgovoran za 24% emisije ugljen dioksida u potrošnji goriva[1].
Brojne studije donose krajnje različite perspektive pristupa ovom problemu, od toga da je dekarbonizacija imperativ buduće ekonomije[2], do toga da su još uvek neispitane metode veoma opasne po životnu sredinu, odnosno da neće doprineti dekarbonizaciji u aposlutnom smislu[3]. Pitanje odnosa normativnog interesa i poslovnih politika, bila je tema master teze autora ove analize na Koledžu Evrope u Brižu. Hipoteza ovog master rada, koji je odbranjen 2015. godine, imala je za cilj da ispita poziciju EU u međunarodnim pregovorima o klimatskim promenama pod okriljem UN (UNFCCC/COP), odnosno da li je EU vođena normativnim ili poslovnim interesom u nametanju unutrašnjih pravila. Nalaz je bio dvojake prirode, EU jeste vođena normativnim imperativom, ali ima jakog upliva krupnog kapitala koji je uticao na različita normativna rešenja. Danas, šest godina posle, takva debata je glavna tema u Srbiji, a javnost se sa pravom pita, da li ćemo profitirati ukoliko dozvolimo kompaniji ”Rio-tinto” iskopavanje rude na našoj teritoriji, ili ćemo pak ugroziti životnu sredinu i naneti veliku štetu po zdravlje ove, ali i budućih generacija?
Naravno, posmatrajući akademski nivo, odgovor na ovo pitanje nije naročito jednostavan. Zbog toga ova analiza treba da pruži svedeniji odgovor o održivosti EV, odnosno njihovih baterija, u odnosu na pregled opštih ekonomsko-političkih trendova. Svakako, cilj ove analize nije nalaz konačnog, a najmanje stručnog stava iz oblasti zaštite životne sredine. Dakle ova analiza neće odgovoriti na pitanje u vezi sa poslovanjem ”Rio-tinta” u Srbiji, ali može dati određene nalaze šta je važno na globalnom nivou i kakvi nas trendovi očekuju u budućnosti u proizvodnji i upotrebi EV.
Šta znamo i prihvatamo do sada? Jasno je da je u proizvodnji EV najvažnija komponenta litijum-jonska baterija i njen životni ciklus. U tom smislu, možemo reći da baterija EV ima dvostruki ciklus, ciklus proizvodnje same baterije, a zatim i ciklus potrošnje same baterije. Shodno, odgovornost proizvođača, ali i potrošača je suštinsko pitanje zaštite životne sredine. U smislu ciklusa proizvodnje, podrazumevamo iskopavanje rude, proizvodnju baterije, sklapanje EV i održavanje same baterije. U ovom ciklusu leži najveća zabrinutost, a to je činjenica da iskopavanje i prerada rude neophodne tokom proizvodnje šteti životnoj sredini. U krajnjem, važno za pitanje životne sredine, ali pre svega održivosti EV je i ”recikliranje” odnosno otpad koji nastaje nakon što se baterija iskoristi, odnosno izgubi svoje efektivno dejstvo. Kroz ciklus potrošnje same baterije, gotovo da nema dileme da je ona značajnija i isplativija za životnu sredinu (dekarbonizacija), nego upotreba motora sa unutrašnjim sagorevanjem, odnosno fosilnih goriva.[4]
Shodno, glavno pitanje uticaja na životnu sredinu, odnosno na pitanje koliko su ”zeleni” EV, treba tražiti u ciklusu proizvodnje baterije i njenog života, a ne u smislu potrošnje energije u samom korišćenu baterije. Pojednostavljeno, dalje možemo razmatrati zašto prvi ciklus nije ”zelen”, dok je u brojnim analizama dokazano da proces upotrebe baterije jeste ”zelen”. U krajnjem, vredi konstatovati da potencijalne buduće inovacije u proizvodnji fosilnih goriva, na osnovu studija, ne mogu naročito doprineti jer se tehnologija nafte već smatra ”zrelom”, odnosno razrađenom. Ova konstatacija ukazuje da se atribut upitnog ”zelenog” kod EV krije u dilemi značajne emisije kroz tehnologiju proizvodnje, nasuprot nedvosmisleno manjoj i čistijoj emisiji tokom upotrebe.[5]
Šta je štetno? Naravno, postoje različite vrste baterija, za koje se u budućnosti može ispostaviti da su manje štetne za životnu sredinu ili čak efikasnije, mada svaka od tih baterija podrazumeva upotrebu litijuma. Ipak, jedino litijum-jonska baterija preovladava kao izbor proizvođača EV, čak i u poređenju sa različitim bio varijantama fosilnih goriva. Shodno, postavlja se pitanje šta je štetno u procesu njene proizvodnje? Laički objašnjeno, baterija se sastoji iz više stotina litijum-jonskih ćelija. Ovakve ćelije se sastoje iz katode, napravljene od kombinacije litijuma, nikla, mangana, kobalta i aluminijuma, dok anoda najčešće podrazumeva grafit. Naravno, postoje i drugi delovi baterije pored katode i anode, ali je suština našeg fokusa u hemijskim mineralima koji se nalaze u katodi. Iskopavanje i prerada ovih minerala je uslovljena tehnologijama značajne emisije ugljendioksida, kao i samo sklapanje baterija jer podrazumeva specifične atmosferske (sterilne) uslove u pogonima. Različita društvena, i pitanja životne sredine u ovom smislu nabrojana su u analizama Međunarodne agencije za energiju (IEA)[6], koje za potrebe ove analize nećemo navoditi pojedinačno. Ipak, činjenica jeste da ove tehnologije nisu zelene, a u prilog EV ne ide ni činjenica da je za proizvodnju jednog vozila potrebno oko 200 kilograma gore navedenih hemijskih minerala (katoda), što je prema nalazima 6 puta više nego u automobilima sa unutrašnjim sagorevanjem.[7]
Šta učiniti? Gore navedeni nalazi IEA su izabrani zbog normativa koji kreiraju države članice EU, a koji je zbog predpristupnog procesa naše zemlje značajan u tom smislu. U zainteresovanoj međunarodnoj zajednici se smatra da EU ima veoma visoke standarde u zaštiti životne sredine, te je nedavno otvaranje pregovaračkog klastera 4 sa Republikom Srbijom značajan korak u doprinosu budućim normativnim rešenjima u ovoj oblasti. Nromativno nametanje najviših standarda u proizvodnji EV jeste imperativ svakog zakonodavca. Shodno, u tom smislu važno je regulisati pitanja nalazišta i prerade ruda koje sadrže ove minerale, jer istraživanja pokazuju da će se zahtevi za proizvodnjom i upotrebom EV naglo povećavati u narednim decenijama.[8]
Politički problem pitanja EU i njenog tržišta, a to tržište je jedno od najznačajnijih u smislu automobilske industrije, jeste u činjenici da je EU uvoznik gore pomenutih minerala neophodnih za proizvodnju EV baterije. Shodno, od prvorazrednog je interesa za EU pronaći održive zalihe na tlu Evrope i organizovati neophodnu proizvodnju, u cilju smanjenja energetske zavisnosti kontinenta. U ovom pitanju leži značaj naših nalazišta, ali i obaveza da odgovarajućim normativnim standardima nametnemo poštovanje životne sredine u Republici Srbiji. Takođe, kao što je već navedeno u tekstu, napredak u procesu ”recikliranja” litijum-jonskih baterija, odnosno uključivanja tih ostataka u proces koji nazivamo cirkularna ekonomija, kao i napredak u relevantnim tehnologijama obrade i proizvodnje bi značajno uticao na održivost EV, odnosno njihov ”zeleni” karakter. Gore navedena studija, pokazuje da bi efikasno recikliranje katode dovelo do smanjenja emisije uglendioksida pri proizvodnji za čitavih 50%.[9] Takvim inovacijama, oba ciklusa EV baterije koja su navedena u hipotezi ove analize bi mogli postati ”zeleni”, čime bi dekarbonizacija, odnosno smanjenje ugljen dioksida kroz elektrifikaciju saobraćaja dalo potpune i očekivanje rezultate, kako je to i zacrtano u brojnim strategijama održivog razvoja. Takvim tehnološkim inovacijama, nalazišta litijuma u Srbiji ne bi predstavljala opasnost po zaštitu životne sredine, nego rudnike daljeg i značajnijeg ekonomskog razvoja naše države. Evropska komisija je tokom 2020. godine preduzela normativne korake u cilju recikliranja baterija, te buduća primena ovih normi u Srbiji predstavlja nedvosmisleni značaj daljeg napretka, tj. veliku razvojnu šansu u ovom sektoru.
