Nemoguće je prošetati bilo kojim delom Novog Sada a da u toj šetnji ne sretnemo bar nekoliko golubova. Ove ptica je simbol grada, ali je vremenom izgubila svoju biološku svrhu i evoluirala iz korisne ptice za biodiverzitet grada u štetočinu. Međutim deo odgovornosti nose i građani Novog Sada, ali isto tako oni su jedini koji ih mogu vratiti prirodnom lancu ishrane.
Golub kojeg mi poznajemo, gradski golub (eng. Feralpigeon) vodi poreklo od pripitomljenih ptica koje su pobegle iz zatočeništva pre mnogo godina. Iako ih mnogi građani (kojima ove ptice konstantno sleću na terasu) zovu „leteći pacovi“, novosadski golubovi naravno ne vode poreklo od glodara već od goluba kamenjara ili pećinara odnosno divljeg goluba, Columbalivia.
Ovo je prva pripitomljena ptica još pre 10 000 godina na teritoriji Bliskog istoka, obalama Tigra i Eufrata. Prvi put se golub pominje na glinenim tablicama iz Mesopotamije pre 5000 godina.
Iako je danas gotovo nezamislivo da se meso goluba priprema kao obrok, pre nego što je došlo do naglih napredaka u poljoprivredi, golub je bio glavni izvor hrane širom Evrope.
Proces pripitomljavanja nije obuhvatao hvatanje golubova kamenjara i njihovo uzgajanje, već se desio spontano, tako što su divlji golubovi u ljudskim naseljima pronašli idealno mesto da se gnezde. Za uzvrat je čovek imao lako dostupan izvor hrane. Osim toga golublji feces je poslužio kao đubrivo.
Osim što su služili kao izvor hrane, golubovi su tokom naše zajedničke istorije bili i izvor zabave, dok o njihovoj funkciji pismonoša pišu sve istorisjke knjige.
U 19. veku je postalo popularno takmičiti se u pucanju golubova kao pokretnih meta, pa su oformljeni brojni klubovi što je trajalo do 1921. kada je napokon ova praksa zabranjena. U ulozi pismonoša golubovi su korišćeni još tri hiljade godina pre nove ere u Sumeriji, Iraku i Egiptu.
Golubovi osećaju Zemljino magnetno polje ili da imaju sposobnost da se orijentišu u odnosu na Sunce. Pretpostavlja se da osećaju seizmičke talase. Mogu da lete brzinom 124 kilometara na čas i da pređu preko 1000 km dnevno. Veoma su inteligentni i pokazano je da raspoznaju ljudska lica i da mogu da nauče alfabet. Upravo iz tih razloga ne čudi što su se koristili kao pismonoše već 5000 godina.
Ova njihova sposobnost se pokazala i na ratnom polju, jer je njihova sposobnost bila od ogromnog značaja u oba svetska rata. Tokom prvog svetskog rata jedan golub zvan CherAmi je čak dobio nagradu za hrabrost. On je bio upucan u grudi od strane namačkih vojnika, ali je ipak nastavio da leti i preleteo je 40 km kako bi preneo poruku o vojnicima koji su upali u zamku i ostali bez hrane i municije. Spasio je 194 vojnika.
Kako su onda od tako korisnih životinja postale štetočine?
Jednostavno, poput mnogih drugih razmazio ih je gradski život. Dok ih u prirodi ograničavaju dostupnost hrane i predatori kao što je sivi soko, u gradu nemaju ograničenja, jer se hrane otpacima, a takođe problem predstavlja što ljudi hrani golubove na ulici.
Golubovi su pored nas zaboravili kako da sami nađu hranu, i počeli su da se hrane našim ostacima što nije njihova prirodna hrana (semenje biljaka). Na taj način se narušio lanac ishrane. Mnogim semenima je potrebno da prođu kroz životinjski digestivni sistem kako bi klijala. Ako prestanemo da ih hranimo moraće sami pronalaziti hranu u prirodi. To će dovesti do smanjenja njihove brojnosti, ali neće izumreti.
Jedno od rešenja jeste metoda kontrole rađanja koja podrazumeva da hranjenje bude dozvoljeno na mestima gde su golubarnici postavljeni i nigde drugde, kako bi se osiguralo da se gnezde tu, blizu izvora hrane.
Ljubitelji ptica mogu da sade biljke na kojima će one moći da se gnezde i koje su njihova prirodna hrana, što će ponovo uspostaviti lanac ishrane i biti od veće pomoći.
Ipak budući da je golubova u Novom Sadu sve više, a njihova gnezda su sve češće na terasama Novosađana, postavlja se pitanje da li se trebaju preduzeti mere koje bi smanjile njihovu brojčanost?
rocenjuje se da u svetu ima oko 260 miliona gradskih golubova. U poslednjih 50 godina su ubijani na sve moguće načine. Međutim, problem sa gradskim golubom je što sve metode ubijanja (otrovi, zamke, lov) samo povećavaju njihovu brojnost i ostvaruju kontraefekat, jer kao jedinke imaju nagon ka razmnožavanju kada osećaju da su u opasnosti.
Nov metod koji se pokazao visokoefikasnim u smanjenju brojnosti golubova bez ubijanja je kontrolarađanja korišćenjem postrojenja za veštačko gnežđenje. Ovo su standardni golubarnici koji se postavljaju na određena mesta u gradu.
proces podrazumeva da kada golubovi polože jaja, da se ta jaja zamenjuju veštačkim. Par će nastaviti da sedi na jajima narednih 25 dana (inače se inkubacija vrši maksimum 19 dana) pre nego što shvati da se iz jaja neće izleći ptići. Na ovaj način odlaže se vreme kada će par ponovo snesti nova jaja.
Međutim ponovo se vražamo do korena problema, a to je dostupnost hrane gradskim golubovima. Divlji golubovi snose jaja samo u sezoni gnežđenja kada imaju dovoljno hrane. Gradski golubovi imaju hrane u izobilju i snose jaja tokom čitave godine.
Dakle problem sa golubovima se može rešiti jedino sistematski i svi građani moraju biti svesni akcije kako bi ove ptice ponovo ušle u lanac ishrane i kako ne bi uznemiravali građane.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
