VOJVODINA – Ponovljeni poziv na blokadu zgrade Radio-televizije Vojvodine (RTV), uz zahtev za da se studenti onlajn hitno jave na dežurstvo ispred javnog servisa, otkriva sve izraženiju krizu organizacije i legitimiteta unutar pokreta koji se predstavlja kao predstavnik studenata i građana. Umesto široke podrške, inicijatori se suočavaju sa osnovnim problemom – nedovoljnim odzivom sopstvenih pristalica, zbog čega su prinuđeni da formiraju spiskove za „obavezna dežurstva“. Ovakva mobilizacija u startu ukazuje na manjinsku inicijativu koja pokušava da se predstavi kao glas većine.
Međutim, suštinski problem leži u prirodi zahteva koji su upućeni RTV-u i RTS-u. Pod plaštom borbe za „slobodne medije“, predlozi suštinski predstavljaju direktno kršenje Zakona o javnom informisanju i medijima, kao i principa nezavisnog novinarstva. Od javnog servisa se, između ostalog, traži:
- Da uređivačku politiku uskladi sa zahtevima demonstranata,
- Da izbaci određene televizije iz etra, iako za to nije nadležan,
- Da osudi krivične postupke koji su tek najavljeni, bez uvida u pravne osnove,
- Da izveštavanje svede na unapred definisane političke poruke.
Ovakvi zahtevi ne samo da podrivaju autonomiju novinarske profesije, već se kose sa članom 4. Zakona o javnim medijskim servisima, koji garantuje uređivačku nezavisnost. RTV, kao i svaki drugi javni servis, ima profesionalnu i zakonsku obavezu da ne podleže političkim pritiscima – ni vlasti, ni opozicije, ni uličnih protesta.
Dodatno, zahtev da RTV preuzme odgovornost za ukidanje frekvencija komercijalnim televizijama je neutemeljen, jer tu nadležnost ima isključivo Regulatorno telo za elektronske medije (REM), u skladu sa zakonom. Nametanje takvih zahteva RTV-u svedoči o nepoznavanju institucionalnog poretka i pokušaju direktne političke instrumentalizacije medijskog sistema.
Pozivanje na dežurstva i disciplinovano prisustvo ispred zgrade RTV-a više podseća na metode političke prisile, nego na dijalog i demokratski pritisak. Paradoksalno, inicijativa koja tvrdi da se bori za pravo izbora, slobodu i pluralizam – zapravo pokušava da uvede jednoumlje i uredničku cenzuru u ime sopstvenih političkih ciljeva.
Na kraju, ostaje ključno pitanje: da li borba za medijske slobode može i sme da počiva na kršenju tih istih sloboda? Ako je odgovor negativan – onda je jasno da se ovde ne radi o borbi za slobodu govora, već o pokušaju političke dominacije putem ulice.
