Na prvi pogled, Stič deluje kao totalna katastrofa u minijaturi – neukrotiv, nepredvidiv, zaljubljenik u nered i lomljenje pravila. On je genetski eksperiment broj 626, napravljen da uništava, a ne da voli. Ipak, čim sleti na Zemlju i upozna Lilo, sve se menja. I u toj promeni leži čitava čarolija ove priče.
Stič je dete koje vrišti kad ne zna šta da radi sa emocijama, koje udara kad želi da ga neko zagrli, koje beži kada prvi put oseti šta znači pripadati. On je onaj deo svakog od nas koji je nekada bio neshvaćen, izgubljen ili uplašen.
I upravo zato ga Lilo prihvata. Bez želje da ga popravlja. Bez potrebe da ga menja. Samo sa puno srca i verom da porodica – ili ʻohana, kako Havajci kažu – znači da niko ne ostaje sam i da niko nije zaboravljen.
U tom haosu kosmičke potere i domaćih problema, „Lilo i Stič“ nas podsećaju na najvažniju stvar: nije važno odakle dolaziš, koliko si različit ili „neispravan“ po tuđim merilima. Važno je kome pripadaš i koga voliš. Stič je više od crtanog junaka. On je simbol drugih šansi, on je dokaz da čak i oni stvoreni za haos mogu pronaći mir – ako pronađu nekog ko im pruži ruku.
Stič nas uči da pripadnost ne zavisi od toga gde si nastao, već od toga koga si izabrao da voliš. I da ljubav može da pobedi genetski inženjering, svemirske maršale i ozbiljnu količinu razbijenog nameštaja.
Zato, kad sledeći put pogledaš Stiča kako zuri u nebo ili zagrli Lilo, seti se: možda je i tvoje čudovište u stvari samo malo pogubljeni heroj koji traži dom možda je to samo neko kome fali malo ʻohane.
