NOVI SAD – Slušajući muziku iz „Eks-ju“ ere redovno se zapitamo kako su nas tvorci ovih tekstova, toliko puta naveli na razmišljanje i podsetili na životne situacije, sasvim sigurno različite, ali koje naizgled svi delimo. Teško je objasniti ovo umeće koje su posedovali tekstopisci tog vremena, ali ga možemo nešto bliže sagledati kroz priču Duška Trifunovića – spasitelja jugoslovenske pop-rok scene, kako ga je jednom prilikom opisao Seid Memić Vajta, kojem je Duško poklonio više od 25 pesama.
Duško Trifunović, rođen je 1933. godine u Sijekovcu kraj Bosanskog Broda, bio je srpski književnik, pesnik, televizijski autor i dobitnik brojnih nagrada. Iako je završio bravarski zanat i 12 godina radio u fabrici vagona, krišom je pisao pesme. Sa 22 je napisao svoju prvu pesmu, a sa 24 godine preselio se u Sarajevo, gde je studirao književnost.
Posle pet objavljenih knjiga poezije, zaposlio se na Televiziji Sarajevo, kao urednik Omladinskog programa, dovodeći na „male ekrane” ondašnje popularne muzičare. Za života je napisao dvadeset knjiga pesama, četiri romana i nekoliko drama. Smatra se kako je od njega potekla ideja sarajevske rokenrol škole.
„Bio je jako načitan i pismen, što je nama falilo. Mi smo bili talentovani da ukomponujemo muziku, ali sa tekstovima smo bili slabi, tako da je on došao kao spasitelj naše muzike, spasitelja jugoslovenske pop-rok muzike“, rekao je Vajta u jednom intervjuu za RTS.
Ova izjava pevača iz Travnika ima potporu i u čuvenoj misli Duška Trifunovića. koja je kasnije završila u pesmi „Marija Bravarija“: Muzika je moćno sredstvo za jedinstvo nepismenih.
„Grešio sam mnogo, a sada mi je žao što nisam još više i što nisam luđe, jer samo će gresi kada budem pao biti moje delo, a sve ostalo tuđe.“
Oko tri stotine njegovih pesama je komponovano i snimljeno, ali ni za jednu Duško nije uzeo ni dinara. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom Bijelo dugme, kojima je napisao sve ono što je ušlo u leksikone Jugoslovenske muzike.
Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Glavni junak jedne knjige“, „Bluz za moju bivšu dragu“, „Pristao sam, biću sve što hoće“, „Milicija trenira strogoću“, „Ima neka tajna veza“ i „Šta bi dao da si na mom mjestu“.
Interesantan je podatak da je pomenuta numera „Ima neka tajna veza“ , u stvari priča o zatvorskom stražaru koji je decenijama na svom radnom mestu boravio zatvoren čuvajući domce. Stihovi Sidro koje lađu čuva/ da ne bude buri plen/tone skupa sa tom lađom/jer je ono deo nje, predstavljaju stražara koji neminovno deli teret sudbine sa zatvorenicima i provodi svoj život pored rešetaka.
Tu je i čuvena pesma Zdravka Čolića „Glavo luda“, koju je na komponovanje poverio Korneliju Kovaču, kao i pesme „Malo pojačaj radio“, „Reka suza i na njoj lađa“, „Da mi nije ove moje tuge“, „Ljubomora“, „Srce je čudna zvijerka“.
Sarađivao je i sa Arsenom Dedićem – „U nameri da budemo isti“. Jadranki Stojaković pripale su pesme: „Čarobnjaci“, „Kad nisi znao ništa bolje“, „O tom potom“, „Osjećam da neko dolazi“, „Nova nada“, „Ako me ikada nađeš“.
Pisao je pesme i za Nedu Ukraden: „Novi Robinzoni“, „Do posljednje kapi života“, „Još te volim“, „Što si bliže meni“, „Kad sam bila cveće u Japanu“, „Sve što se odgađa to se ne događa“, „Za tri dana prođe svako čudo“.
Jedna od najljepših, „Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj“, pripala je Davorinu Popoviću i grupi Indeksi.
Seidu Memiću Vajti ustupio je najviše pesama. Najpoznatije su: „Zlatna ribica“, „Samoća“, „Ne očekuj da te iko razume“, „Griješio sam“, „Razglednice“, „Bilo mi je lijepo s tobom“, „Princ iz bajke“, „Cimciraste šamšare“, „Dobro se osjećam“, „Pesma Sarajevu“, „Život je maskembal“, „Čovjek bez problema“ i mnoge druge.
Posljednja pjesma koju je Duško Trifunović dao da se otpjeva bila je „Ima nešto u tom što me nećeš“, izvođača Željka Joksimovića.
Kada su ga pitali zašto nije naplaćivao pesme, pričao je ovako: „Ma, ne, nije se to tada radilo. U početku sam im čak i davao honorar da bi mogli da pevaju. Nije tada bila praksa da tekst nešto znači, pesme su bile njihove. Negde na vrhuncu sedamdesetih, ništa mi ne ide. Knjiga pesama ne ide, za roman nema papira, dobijam otkaz, nema novca. Ja sednem među decu, da ne bih zaplakao, i uključim televizor… u jednom trenutku čujem ‘Ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas’… jedno 100 hiljada duša peva moje reči. E, kažem, stani, vidi koliko njih je zadovoljno, e marš budalo. Spasilo me to jednom.“
„Pokušavao sam biti kao ostali. Onda sam video da mi nije potrebno. Biti kao drugi znači završiti svoj posao.“
Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. U „Srpskoj Atini“ napisao je više od 10 zbirki pesama i jedan roman.
“Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hleba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u “Prometejevu” knjižaru, gde sam se najčešće grejao i gde sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: ‘Gde si bio?’ Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.
Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio “Brankovu nagradu” u Novom Sadu i ja sam tu obeležen kao pesnik,“ pričao je pesnik u svom posljednjem intervjuu na RTS-u.
Njegov rođak Darko Trifunović ipak ima drugačiju teoriju, zašto je pesnik uživao u vožnji vozovima.
„Ja sam ga lično vozio na taj voz koji pojedini ljudi pominju u nekom sasvim drugom kontekstu priče. Sećam se da sam ga tada pitao gde će, a on je odgovorio: ‘Imam novu pesmu. Treba da je složim u glavi. Ne razumeš ti to… Kada udaraju pragovi o voz meni poslože stihove u glavi.’ To nije bio čovek koji ne zna gde ide, koji luta bez cilja. On je išao vozom do Užica, Skoplja, pa nazad, da bi mu se pesma složila, a ne zato što nema gde. Dakle, to nije bilo pitanje siromaštva i toga da nema gde da prespava. To je bilo pitanje tog njegovog drugog sveta koji najbolje može da razume samo drugi pesnik“, poručuje Darko Trifunović.
Pesme koje su vremenom postale deo kolektivnog pamćenja, Duško Trifunović pisao je “levom rukom”, da li u šetnji Dunavskom ulicom u vagonu od Novog Sada do mora, od danas do sutra, čak i preko telefona, a onda bi pevači uobličili ovaj proizvod i pravili velike karijere i tiraže. Zlatne “stadionske” sedamdesete bile su plod Duškovog stvaralaštva.
Njega je krasio govor skrivanja i udaljenog asociranja, aluzije i mimikrije, neobičnog poređenja i dosetke. Takav govor pretpostavlja veliko životno iskustvo i iskustvo „pomerene” upotrebe jezika. Samo takvo iskustvo i poseban jezički dar obezbeđuju suverenost u vladanju odabranim oblicima govorenja i komunikacije.
Kada je dolazio u Novi Sad, Duško je sa sobom poneo samo ključ od stana koji su zapalili u Sarajevu i more stihova na mislima, čiji zapisi su stradali u istom požaru, zajedno sa knjigom koja je trebala da zaokruži celokupat njegov književni opus.
,,Duško je bio svoj čovek. Uvek između dva sveta – ovog, ovozemaljskog i onog nedokučivog, sveta pesnika. Materijalne stvari ovoga sveta nisu ga interesovale“, objasnio je jednom prilikom Darko Trifunović.
Duško Trifunović je posljednje godine života proveo u Novom Sadu, živeći skromno, većinu svog vremena provodio je u Veterniku, u društvu dece sa posebnim potrebama. Preminuo je 2006.godine i po sopstvenoj želji počiva na brdu Čerat, u Sremskim Karlovcima, jedan od razloga za odabrano grobno mesto je i taj što mu je idol bio đak Karlovačke gimnazije, Branko Radičević.
Novosadski pisac Bogomir Mijatović je 2018. godine objavio knjigu „Pamtite me po pjesmama mojim” koja obuhvata gotovo čitav opus našeg književnika Duška Trifunovića
Dobitnik je više nagrada, između ostalih, Brankove nagrade“, „Šestoaprilske nagrade“ grada Sarajeva, nagrade „Iskre kulture Vojvodine“ i dr.
„Bregović i Bebek su tog dana u studiju u Londonu snimali ‘Pristao sam biću sve što hoće’ i ‘Šta bi dao da si na mom mjestu?’. Tekstovi su bili prevedeni i na engleski jezik. Prilazi im producent i pita: ‘Ko vam piše tako dobre tekstove?’ Oni kažu: ‘Neki čika Duško. Jedan naš pjesnik. E, da je on ovde, pola Londona bilo bi njegovo,’ kaže producent. Ali, čika Duško Trifunović nikad nije živeo u Londonu i nikada se nije obogatio od svojih stihova.“
„Ne očekuj da te iko razume, radi svoje ti si čovek od zanata,
Svu nesreću što se oko tebe vije, stvorile su sitne duše iz inata,
imao si ludu sreću da si bolji, pa zar čekaš da si svima po volji,
imao si ludu sreću da si bolji…
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
