Partizan odigrao jednu dobru utakmicu u Evropi u kojoj je ponovo ispustio pobedu
Nije baš tipično za srpski fudbal da jedan naš tim zaigra bez trojice standardnih fudbalera, promeni potpuno formaciju za meč u gostima i da na kraju ostavi bolji utisak nego kada je sve bilo “normalno”, pa još pred svojim navijačima.
Kada je postalo jasno da će se Stanojević definitivno odlučiti za 3-5-2 u Gentu, prva asocijacija bio je njegov stari saradnik Mladen Krstajić, koji je kao selektor Srbije odlučio u ukrajinskom Lavovu da iznenadi Andreja Ševčenka promenjenom formacijom, pa je dobio pet komada i ubrzo otkaz od Fudbalskog saveza Srbije.
Nikada neće biti jasno šta tera srpske stručnjake da eksperimentišu u važnim utakmicama, ali Stanojevićev pokušaj bio je u najvećoj meri iznuđen ispadanjem iz kombinacije povređenih Zjelara i Šćekića. Ovaj veliki hendikep u veznom redu probao je da nadomesti ojačavanjem bedema ispred samog Popovića i sve je to, moglo bi se reći, solidno funkcionisalo tokom većeg dela utakmice.
Belgijanci nisu bili ništa manje iznenađeni. Udarali su u zid odakle god da bi krenuli da traže rupe za prolazak ka Popoviću. Zbog toga su u najvećem delu utakmice njihovi najopasniji pokušaji bili šutevi iz daljine Kumsa i Ođiđe-Ofoea, koje je mladi Užičanin krotio bez većih problema.
Nije, međutim, bilo lako ni trojici Partizanovih štopera. Morali su u hodu da savladaju drugačije zadatke u trenucima kada njihov tim ima loptu, da se sudaraju stalno sa snažnim i brzim napadačima Genta, obezbede prostor iza svojih leđa od utrčavanja Bezusa i Ovusua i da to zajedno kontrolišu po jako lošem terenu.
Naravno, pravili su greške. Greška je, kažu ljudi sastavni deo fudbalske igre, a u srpskom slučaju konstanta, praktično, obavezna pojava. Jedna od kardinalnih bila je Miletićeva i prethodila je izjednačujućem golu. Podleteo je pod centaršut u želji da obezbedi leđa i čvršći skok Vujačiću koji je imao protivnika na grudima. Njegova leđa su ostala nezaštićena, kasnio je Miljković da ih zaštiti, pa je Tisudali lagano završio posao pred Popovićem. Saničanin je, sa druge strane, imao sreću da mu Popović odbranom izbriše strašan propust u šansi za Tisudalija, ali sve je to već tako tipično za srpski fudbal i posebno Partizan. Ko je doživeo Hag i preokret od 0:2 protiv Alkmara u 2:2, njemu Šarloa ili Gent dođu kao limunada.
Na tom planu nema progresa. Naši igrači ne mogu da izdrže 90 minuta jakog ritma, a da barem u jednom trenutku ne dođe do strašnog pada njihove koncentracije koji će promeniti rezultat. Rešenje jedino leži u jačanju domaće lige. Veći broj jačih utakmica u manjoj Superligi značio bi lakšu i bržu adaptaciju oka srpskog fudbalera na evropsko ubrzanje, pa se onda ne bi pitali kako to da Gent, 12. tim belgijskog prvenstva, drži posed 66 odsto utakmice, igra brzo i “na prvu”.
Isto važi i za Crvenu zvezdu, da ne pomisli neko kako su razlozi crvenog kartona za Miloša Degeneka neke druge prirode.
Partizan nastavlja svoj put kroz Ligu konferencija. Biće teže, jer će morati u nokaut fazu da ide preko trećeplasiranog tima iz Lige Evrope, a to prema sadašnjem rasporedu na tabelama mogu biti timovi poput Seltika, Marseja, Fenerbahčea, Lestera …
Važno je boriti se za nacionalni koeficijent i novac, jer svaka pobeda donosi pola miliona evra, plus drugo mesto u grupi donosi bonus od 325.000 evra.
U momentima kada nema ni naznake velikog transfera zbog potpuno drugačijeg funkcionisanja Partizana i odustajanja od ranijeg koncepta forsiranja mladih igrača, novac od UEFA nagrada postaje preka potreba i jedini značajni izvor prihoda. Zato su neophodne pobede protiv Flore i Anortoziza u nastavku takmičenja.
