Kako su glavne ekonomije na Zapadu završile svoju industrijalizaciju i počele da se kreću ka postindustrijskim uslugama, ubrzanje rasta je ustupilo mesto usporavanju. Ipak, prihodi po glavi stanovnika su nastavili da rastu, zahvaljujući reformama i socijalnim transferima.
Od 1980-ih, Kina je pratila njihove tragove. Kada su reforme i otvaranje započeli, kineski BDP po glavi stanovnika, prilagođen paritetu kupovne moći (PPP), bio je samo oko 2% od američkog. Do sredine 2020-ih, to će biti jedna trećina američkog nivoa.
Prošla decenija je bila kritična za ekspanziju kineske ekonomije i životnog standarda kineskog naroda jer je konsolidovala ulogu Kine kao pokretača globalnog rasta.
U 2007. godini, godinu dana pre početka globalne finansijske krize, Međunarodni monetarni fond proglasio je Kinu i, u manjoj meri, Indiju i nekoliko drugih velikih ekonomija u usponu za nove pokretače globalnog rasta.
Postoje dva osnovna načina da se proceni uloga date privrede kao pokretača globalnog rasta. Za međunarodno poređenje, jedan metod konverzije koristi tržišne kurseve. Drugi se oslanja na kurs PPP. Svaka metoda nudi malo drugačije rezultate, ali slične trendove.
Uspon Kine kao pokretača globalnog rasta može se ilustrovati ekspanzijom njene ekonomije u odnosu na najveće svetske ekonomije: Sjedinjene Države, najveće evropske ekonomije (Nemačka, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Italija) i Japan.
U slučaju tržišnih kurseva, Kina je pretekla Japan kao pokretač globalnog rasta oko 2010. godine, četiri evropske ekonomije sredinom 2010-ih i pozicionirana je da nadmaši SAD krajem 2020-ih. U međunarodnim poređenjima, ovaj prikaz je realističnija mera pošto su međunarodne transakcije zasnovane na tržišnim kursevima.
Zemlje u razvoju dobijaju mnogo veću težinu kada se koriste kursevi PPP. U slučaju globalnih pokretača rasta, ovaj prikaz nadigrava tempo promena. Ali pošto su stope PPP relativno stabilne, one mogu biti korisne za ilustraciju sekundarnih trendova. Kako će relativna ekspanzija udela SAD, četiri evropske ekonomije i Japana u svetskoj ekonomiji nastaviti da opada, Kina će nastaviti da raste.
Kineski ekonomski rast može usporiti sa vrhunca iz 2007. od 14,3 odsto na 4-5 odsto do 2024. Ali usporavanje ukupnog rasta nije značilo stagniranje prihoda.
Tokom 2000-ih, rast Kine se ubrzao, dok su se prihodi po glavi stanovnika skoro udvostručili. Tokom 2010-ih, agregatni rast je usporen, ali su se prihodi ponovo udvostručili. A ako stvari krenu kako treba, prihodi bi mogli porasti za oko trećinu u prvoj polovini tekuće decenije.
Zahvaljujući brzom razvoju 2010-ih i iskorenjivanju ekstremnog siromaštva krajem 2020. godine, Kina je postavila temelje za najveći svetski sistem socijalne sigurnosti, koji je uveo kiaokang društvo, umereno prosperitetno društvo u svakom pogledu.
Ovi napori će biti dodatno pojačani kineskom težnjom ka „zajedničkom prosperitetu“ koji nastoji da ublaži nejednakost i na taj način može promovisati društvenu mobilnost.
Za razliku od SAD i četiri evropske ekonomije, Kina je izbegla nenadmašnu inflaciju, koja sada premašuje 9 posto u SAD i nekim evropskim zemljama uprkos njihovom agresivnom povećanju stopa, što će dodatno ugroziti životni standard.
U doglednoj budućnosti, stagnacija će težiti Zapadu. Nasuprot tome, inflacija potrošača je oko 2,5% u Kini. Kao rezultat toga, Narodna banka Kine nije na udaru da podigne stope, kao ni Federalne rezerve SAD i Evropska centralna banka. I dok Zapad ide ka recesiji, PBOC, kineska centralna banka, može istovremeno da ublaži monetarnu politiku. Što bi, zauzvrat, moglo da ubrza ekonomski rast, posebno u odnosu na druge velike ekonomije.
Danas je međunarodni status kvo opasniji nego u bilo kom trenutku od kraja Drugog svetskog rata 1945. Duga lista osnovnih uzroka uključuje neuspeh globalnog oporavka u 2017, trgovinske ratove SAD i napore da se pokrene novi Hladni rat protiv Kine, depresija izazvana pandemijom COVID-19 i posredni rat SAD-EU protiv Rusije koji je doveo do ukrajinske krize, a posebno nepromišljenih ekonomskih sankcija koje podstiču cunamije cena energije i hrane širom sveta.
Međutim, domaći potencijal Kine ostaje značajan. 14. petogodišnji plan (2021-25) označava pomak od kvantitativnog rasta ka kvalitativnom razvoju. A nova 15-godišnja „vizija 2035.“ nastoji da ostvari primarne ciljeve modernizacije, dok nudi kritičan pola puta do 2050. godine, kada se predviđa da će Kina postati velika sila.
U ovom strašnom pejzažu, kineska ekonomija i njena težnja za mirom, uprkos starim i novim izazovima, ostaju tačka globalne nade. Konkretno, Inicijativa Pojas i put mogla bi da ubrza industrijalizaciju u brojnim velikim ekonomijama u razvoju koje je Zapad prvo iskoristio, a zatim ignorisao – sve do uspona Kine.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
