U vremenu kada nasilje među mladima sve češće postaje vest, a sve ređe tema razgovora, pozorište preuzima odgovornost koju društvo prečesto izbegava.
S tim u vezi, predstava “Kavez za ptice” stiže pred novosadsku publiku kao glas onih koje ne slušamo. Nastala je u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta i Sterijinog pozorja, prema tekstu Nikole Stanišića, laureatu Sterijinog pozorja za 2023. godinu. Premijerno je izvedena 30. avgusta 2024. godine na Letnjoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, nakon pretpremijere 29. avgusta, a već prva repriza izvedena je poslednjeg dana avgusta. Predstava koja traje nešto više od sat vremena prepoznata je kao jedno od najpotresnijih ostvarenja pozorišne sezone 2023/2024.
Reč je o diplomskom radu reditelja Slobodana Stankovića, koji je ovim komadom diplomirao Pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi red. prof. Dušana Petrovića i doc. Ane Tomović. Uloge tumače Nikola Mijatović (Milija), Rista Milutinović (Kuravela), Budimir Stošić (Cicimange), Bratislav Zdravković (Atomski Mrav), Mihailo Laptošević (Upravnik), Vukašin Jovanović i Stevan Smiljanić (Vaspitači). Autorski tim čine i dramaturškinja Vanja Šević, scenografkinje Sonja Brdar i Itana Šestović, kostimografkinja Tatjana Tatalović, lektor Đorđe Marković i pedagoškinja Marijana Marinković koja je pratila rad na pripremi same predstave. Muziku potpisuje Arsenije Arsić (autor pesama “Besan”, “Poraz”, “Bolje sutra”), dizajn zvuka Nastasija Zoranovna Nedeljković, a saradnik za izradu muzike je Miloš Aćimović.
Nakon četiri uspešna izvođenja u Beogradu i Specijalnog priznanja “Ardalion” sa 29. Jugoslovenskog pozorišnog festivala “Bez prevoda” održanog u Užicu početkom novembra, predstava će svoju novosadsku premijeru imati u sredu, 28. maja 2025. godine u Novosadskom pozorištu, s početkom u 19 časova, u okviru revijalnog programa 70. Sterijinog pozorja koje traje od 26. maja do 3. juna. Tim povodom razgovarali smo sa rediteljem ove predstave Slobodanom Stankovićem.
Šta Vas je privuklo tekstu „Kavez za ptice“?
Privukla me je njegova sirovost, istinitost i emocionalna snaga. Tekst ne traži sažaljenje, već istinsko razumevanje mladih koji su gurnuti na marginu. Osetio sam odgovornost da ga postavim iskreno i bez ulepšavanja. To je tekst koji boli, ali i otvara oči.
Kako ste koncipirali rediteljski pristup ovom materijalu?
Odabrao sam minimalistički pristup – prazna scena sa svega tri stolice i parčetom linoleuma, fokus na glumcu, bez simbolike. Hteo sam da sve bude u službi istine likova i njihove unutrašnje borbe. Nema potrebe za estetikom kada istina već nosi težinu. Režija je svedok, ne narator.
Koliko je rad sa mladim glumcima uticao na proces?
Bio je ključan. Ti mladi glumci doneli su autentičnost, hrabrost i nevinu brutalnost. Njihovo razumevanje likova proizašlo je iz ličnog angažovanja i zajedničkog rada. Nije bilo lako, zajedno smo gradili poverenje, i to se vidi na sceni.
Kako ste radili na scenama nasilja?
Svesno smo izbegavali realističko prikazivanje nasilja. Nasilje je prikazano zvukom, pokretom, emocijom – ne fizičkom eksplicitnošću. Cilj nije bio da šokiramo, već da potresemo. Publika treba da oseti posledicu, a ne samo udarac.
Kakvu publiku ste imali na umu dok ste radili ovu predstavu?
Svaku publiku koja je spremna da sluša i razume, a ne da sudi. Predstava je namenjena i mladima i odraslima – svima koji veruju da teatar može govoriti istinu. Nismo birali kome se obraćamo – obraćali smo se čoveku.
Da li je tema vršnjačkog nasilja danas aktuelnija nego ranije?
Apsolutno. Sve više mladih odrasta u uslovima bez podrške, ljubavi i razumevanja. Vršnjačko nasilje nije samo devijacija, već posledica sistema koji je zakazao i porodice koja sve češće ne funkcioniše. Ova predstava je reakcija na tišinu odraslih.
Kakva je uloga publike u ovoj predstavi?
Publika nije posmatrač, već saučesnik i svedok. Ona mora da se suoči s nelagodom i pitanjem: šta sam ja uradio ili prećutao? Želeli smo da se osećaj zadrži i nakon što se svetla ugase. U tom smislu, publika je deo procesa.
Kako biste opisali estetski okvir predstave?
Sveden, mračan, funkcionalan. Koristimo crninu, sivilo i prazninu kao produžetke unutrašnjih stanja likova. Estetika ne služi lepoti, već emociji i autentičnosti. Sve je u službi suštine.
Koja je glavna poruka koju predstava nosi?
Da nijedno dete ne zaslužuje da bude zaboravljeno. Da nasilje ne počinje u domu za maloletnike, već mnogo ranije – u porodici, školi, društvu. Da i oni koji su grešili imaju pravo na novi početak. I da gledamo jedni druge dublje.
Kako biste opisali svoje rediteljsko iskustvo kroz ovu predstavu?
Ova predstava me je oblikovala. Naučila me je da budem glasniji, prisutniji i odgovorniji. Bila je izazov i privilegija. I jedno od najiskrenijih iskustava koje sam do sada imao u pozorištu.
“Kavez za ptice” nije samo predstava o maloletnicima u zatvorenom sistemu – to je predstava o svima nama koji ćutimo kada treba govoriti, i govorimo kada je kasno. Njeni likovi nisu heroji ni zlikovci, već deca čije su sudbine oblikovali propusti odraslih. Reditelj Slobodan Stanković, zajedno s mladim ansamblom i autorskim timom, uspeo je da stvori delo koje nije ni izgovor, ni optužba – već pogled u oči stvarnosti od koje često bežimo.
Nagrađena na užičkom festivalu „Bez prevoda“ i prepoznata kao jedno od najznačajnijih pozorišnih ostvarenja u sezoni 2023/2024. prema mišljenju istaknutih kritičara kao što su Marina Milivojević Mađarev (Vreme), Bojan Munjun (Radio Beograd 2 i NIN), Andrej Čanji (Danas) i Tanja Nježić (Blic), ova predstava dokazuje da teatar i dalje ima moć da dira, uznemiri i ostavi trag. U vremenu kada kultura traži odgovore, a mladi traže vidljivost, “Kavez za ptice” ostaje kao otvoreno pismo savesti. Ne zavodi lepotom, već istinom. I postavlja pitanje koje ne dozvoljava ravnodušnost: ko je sve bio tamo kad se ćutalo?
