U pravoslavnom predanju, preljubočinstvo nije samo moralna slabost ili lični promašaj — to je dubok duhovni prestup koji razara ne samo zajednicu dvoje ljudi, već i ličnu vezu čoveka sa Bogom.
Sveti Vasilije Veliki, jedan od najvećih otaca Crkve, jasno je ustanovio pravilo da je preljubočinstvo greh jednak ubistvu. Obojica — i preljubnik i ubica — po njegovom pravilu se odvajaju od Svetog pričešća na period od 20 godina.
Zašto tako dugo i tako strogo?
Zato što je preljubnik zaboravio da je njegova žena deo njega samog — „dvoje jedno telo“, kako kaže Sveto Pismo (Postanje 2:24). Kada svojevoljno pogazi tu tajnu, on ne samo da vara ženu, već ranjava sebe, uništava sliku ljubavi koju je Bog blagoslovio i time se udaljava od blagodati.
Sveti Vasilije u svojim kanonima naglašava da se preljubnik mora odvojiti od pričešća na 20 godina — baš kao i ubica. To nije kazna u svetovnom smislu, već vreme dubokog pokajanja. Dokle god se čovek ne iskreno ne pokaje, ne ožali svoju dušu pred Bogom i ne oseti u srcu da mu je Gospod zaista oprostio — dotle nije spreman da se približi Čaši Života, Telu i Krvi Hristovoj.
Sveto pričešće nije „nagrada za dobre“, nego zajednica sa Hristom koja se ne može deliti sa onima koji svesno žive u teškom grehu. Ali kada se grešnik — bilo preljubnik, bilo ubica — istinski pokaje, kada se pokajanje pretvori u život, u promenu, u bolnu svest o učinjenom i želju za očišćenjem, onda ga Crkva postepeno vraća u punoću liturgijskog života. On se, kroz ispovest, pokajanje i blagoslov duhovnika, ponovo udostojava pričešća i postaje deo zajednice svetih.
Preljuba, kao i ubistvo, nisu kraj — ali su duboki ponori koji zahtevaju ozbiljnu duhovnu borbu i pokajanje. Samo tako čovek može ponovo da oseti prisustvo Božije blagodati, da se vrati sebi, svom bližnjem i zajednici ljubavi kojoj je pozvan.
