Asocira li vas ljubičasta kravica na bilo šta osim na „Milku“? Od 1972, kad su Švajcarci prvi put svoju čokoladu zamotali u kravičasti omot, on postaje simbolom najpoznatijeg brenda omiljenog nam slatkiša. Po kravici znamo da je to 100% Milka, te da pristiže iz jedne od najlepših zemalja Evrope.
Znate li, međutim, da je to tek plagijat ambalaže koja je pola veka ranije nastala u jednoj drugoj fabrici slatkiša? Tako bar tvrde teoretičari zavera, aludirajući na fakat da su Švajcarci ovu ideju zapravo pozajmili od Srba.I uporedite li „Milku“ sa nekadašnjom Milky čokoladom spravljenom u zemunskoj „Rodi“, uočićete i upadljive sličnosti. Švajcarci su se, doduše, dosetili da sa svog omota uklone jednu kravicu, ali koincidencija beše dovoljna da se Milkina ambalaža proglasi posve neoriginalnom.
Zanemarmo li nama svojstveno zavereničko teoretisanje, jedna stvar ostaje neosporna. Idilični pastoralni motiv postao je svojevrsni zaštitni znak po kome je domaća čokolada – ona iz srpske fabrike – ostala jedinstvena i prepoznatljiva.
Naše a svetsko, i to po francuskoj recepturiIstorija beleži da čovek kome dugujemo našu čokoladnu istoriju niti je bio Srbin, niti poslastičar. Kao agent obaveštajne službe i povratnik sa Solunskog fronta, Danijel S. Pešmažu (Daniel S. Pechmajoue) bio je francuski oficir koji se nakon Prvog svetskog rata zatekao u Jugoslaviji i rešio da u njoj ostane.
Zbog čega je napustio obaveštajnu službu, nije poznato – tek, 1922. godine Pešmažu osniva preduzeće za uvoz i izvoz konditorskih proizvoda. Sedište firme „Louit S. A.“ nalazilo se u Zemunu, a uvidevši dobru poslovnu priliku, nekadašnji oficir odlučuje da se u potpunosti posveti privredi.U međuvremenu, Pešmažu se u gradu na obali Dunava potpuno odomaćio. Oženivši ćerku zemunske piljarice Tereziju Sajfert, postao je pravim Zemuncem i nastavio razvijati preduzetničku karijeru.
Međutim, već od 1924. firmu „Louit S. A.“ počinju gušiti visoke carine. Pesmažu tada shvata da je okretanje samostalnoj proizvodnji jedini način o(p)stanka u biznisu, i po dopremanju polovnih mašina iz rodne mu Francuske, nastaje „Etablisman Pechmajou & Gie Louit“, odnosno – prva jugoslovenska fabrika čokolade.Pešmažuova slatka karijera, nažalost, nije dugo potrajala – nakon oficirove smrti, kompaniju 1927. godine preuzima njegov zemljak Marsel Baslar.
Negde u to vreme, u fabrici nastaje čokolada koja je i danas nezaobilazni sastojak domaćih torti i kolača. „La Cigogne“ – iliti, „Roda“ – preteča je današnje „Menaž“ čokolade za jelo i kuvanje, a svoje ime duguje Baslarovom porodičnom amblemu sa prikazom dugonoge ptice.“La Cigogne“ ujedno postaje i novi naziv preduzeća, jer ga Baslar po stupanju na dužnost odmah odlučuje preimenovati. I upravo je ova čokolada postala prepoznatljiva po svojoj idilično-pastoralnoj ambalaži – iako sa rodama i nemaju mnogo zajedničkog, kravice na cvetnom pašnjaku bile su (i ostale) prigodna asocijacija na mlečnu poslasticu.
Uprkos finansijskim teškoćama nastalim po Pešmažuovoj smrti, zemunska „Roda“ je narednih godina dobro poslovala. Marsel Baslar čak proširuje delatnost na proizvodnju zubne paste „botot“, praveći je po ličnoj recepturi.
Do 1935, fabrika u novootvorenim odeljenjima zapošljava još dvestotinak radnika, postavši tako jednim od najjačih zemunskih objekata lake industrije. A od 1938, „Roda“ počinje praviti desert koji će narednih 8 decenija obeležiti sve one slatke trenutke našeg detinjstva. Naime, iste godine u fabriku pristiže gospodin Franja Vaja, rođeni Vrščanin mađarskog porekla. Po povratku iz Slovačke i Mađarske, Vaja u fabriku donosi novostečeno znanje o spravljanju čokoladnih poslastica. Kombinovanjem kakao delova i čokoladnog preliva, a uz dodatak sastojka azijskih algi po imenu agar-agar, nastaje jedan od omiljenih nam penastih slatkiša – čoko-banana.
Čoko-banana tad je bila potpuno nov proizvod na tržištu, te je Franja Vaja od ondašnjih vlasti u to ime dobio nagradu od 1,5 dinara. I tek što je ponela titulu najvećeg proizvođača čokolade, „Rodina“ sudbina menja se dolaskom II svetskog rata.Dotadašnji vlasnik Baslar uspeo je izbeći rat vrativši se u rodnu Francusku. Preduzeće nastavlja rad pod komandom nemačkih okupatora, ali smanjenog kapaciteta usled nedostatka biljke kakaovac iz koje se dobija jedan od glavnih sastojaka čokolade. Svršetak rata doneo je „Rodi“ i nov identitet, i nacionalizacijom fabrike ona dobija naziv po narodnoj heroini stradaloj u logoru Gradiška, Nadi Štark.Uz novo ime pristižu i novi uspesi: do 1960, „Nada Štark“ postaje našom najpoznatijom fabrikom čokolade i bombona, proizvodeći preko 2.000 tona slatkiša godišnje.
Istovremeno, širenje proizvodnje uslovilo je potragu za novom, adekvatnijom lokacijom.A rešenje je pristiglo u vidu pripajanja nekadašnje „Rode“ beogradskoj fabrici keksa „Soko“. Oba preduzeća delila su sličnu sudbinu – po okončanju rata su nacionalizovana, da bi 1966. godine njihovom integracijom nastala Fabrika keksa, čokolade i bombona „Soko-Nada Štark“. Tako se i „Roda“, sada ponovo pod novim imenom, seli na novu lokaciju u Beograd.
Nepunu deceniju kasnije, proizvodne mašine iz Zemuna dopremljene su u Beograd. Tzv. „Nova fabrika“ počela je sa radom 1975. godine u Kumodraškoj ulici na Voždovcu. Stari fabrički objekat srušen je 1967, i danas umesto njega stoje stambene višespratnice. I dok je „Roda“ umela menjati i nazive i lokacije, tradicija spravljanja slatkih ukusa našeg detinjstva – pa i odraslog doba – ostaje nepromenjena već gotovo čitav vek. U međuvremenu, i kravice su se sa ovdašnjih čokolada preselile na švajcarske. No, baš kao i čuvena „Milka“, i „Soko-Štark“ je za ovih stotinak godina uspeo izgraditi prepoznatljivi brend koji je nebrojenim generacijama obeležio najlepše trenutke odrastanja.
Foto: soko stark, forum politikin zabavnik, ekapija
