Ispostavilo se da će naslednik agresivnih karakteristika verovatno biti onaj od koga se najmanje očekivalo
Tražili su u Partizanu proteklog leta fudbalera koji će nadomestiti odlazak Saše Zdjelara, koji će barem delom asocirati na milejnike grobara – Brazilce Žuku i Evertona Luiza, nekoga ko će borbenošću i energijom biti pokretačka snaga i veznog reda i celog tima.
Videli su rešenja u strancima, verovali da su to možda Patrik Andrade (očito “mačka u džaku”) ili, pak, Hamidu Traore, koji je doneo stabilnost i kvalitet, ali, po onoj narodnoj: “Nije kome je rečeno, već kome je suđeno”, iskočio je Kristijan Belić i to zahvaljujući Gordanu Petriću, koji je u njemu prepoznao kvalitet i onda kada su drugi sumnjičavo vrteli glavom.
Početak je bio, blago rečeno, žestok. Željan igre posle tavorenja u Čukaričkom Belić je na nekim mečevima iskazao veću agresivnost nego što igra dozvoljava, zato je sankcionisan, trpeo je i Partizan, ali je uz razgovore sa trenerom shvatio šta se od njega očekuje, koliko može da doprinese i koja mu je uloga da bi, kako je vreme odmicalo, polako počeo da “kupuje ljubav i simpatije” navijača Partizana.
U nedelju uveče, upravo protiv Čukaričkog, bio je ta iskra koja nije dozvolila plamenu da se ugasi, držao je svoj tim u momentima krize, grizao kao da mu je poslednji meč u životu, postigao gol, spasao crno-bele od viđenog poraza… Jednostavno, Belić je “preorao” teren u Humskoj i aposlutno zaslužio epitet junaka, legitimnog nasledinka Saše Zdejlara, u “koži” Žuke i Evertona Luiza na koje izuzetno podseća po stilu igre…
– Bio sam specijalno motivisan za utakmicu sa Čukaričkim, to je moj bivši klub. Nisam tamo puno igrao, ali da ne bude zabune, zahvalan sam im što su mi pružili priliku kada sam imao neke loše momente u karijeri, posle teškog perioda u Olimpijakosu i to nisam zaboravio. Dali su mi mogućnost da se igrački vratim u život i hvala im na tome, bez obzira na minutažu. Na kraju sam stigao u Partizan i ispaslo je najbolje moguće za sve verovatno – kaže Kristijan Belić.
Pored prvog gola u dresu Partizana koji je postigao protiv Čukaričkog, pamtiće se i taj trk za Samjuelom Ovusuom posle 80. minuta kada ste spasli svoj tim možda i poraza.
– Verujte, počeli su grčevi da me hvataju, bio sam na granici da li ću da napravim prekršaj za crveni karton ili spasem situaciju, ali sam na sreću uspeo ono drugo i srećan sam zbog toga. Bilo je više do želje i volje da spasem svoj tim, nego do brzine. Nije mi bilo dobro kada sam ga jurio, no, imao sam osećaj da mogu i da će biti sve u redu. Pre toga sam postigao gol, koji me takođe raduje i za koji sam imao predosećaj. Rekao sam saigračima da me služi šut na poslednjih nekoliko mečeva i da ću na nekom sigurno pogoditi mrežu. Eto, desilo se sada i zadovoljan sam veoma.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
