Na svetu ne postoji drugo vino poput bermeta. Aromatično, travno, desertno i blago opijajuće, ono se ne pije – ono se doživljava. U svakom gutljaju oseća se vreme, bilje, priča. I upravo u toj neobičnoj mešavini ukusa i legendi, bermet je postao mnogo više od pića. Postao je kulturno blago jednog kraja.
Potiče iz Sremskih Karlovaca, suncem okupanog gradića na obroncima Fruške gore, čije vinograde neguju isti vetrovi koji su vekovima šaptali tajne velikim vinskim civilizacijama. Ono što bermet izdvaja od svih drugih vina je njegova tajna receptura – spoj čak 27 vrsta lekovitog i aromatičnog bilja. Pelin mu daje prepoznatljivu gorčinu, cvetovi mu donose miris, a plodovi – nezaboravan, slojevit ukus.
Ovo vino nije pratila samo aroma, već i priča. Legende i predanja širila su se brže nego što se boce slale ka Beču, Parizu ili Londonu. Prema jednoj od najpoznatijih priča, carica Marija Terezija, očarana bermetom koji je stigao iz Karlovaca, toliko je bila impresionirana da je naredila oslobađanje lokalnih vinogradara od vojne obaveze – jer niko drugi nije umeo da pravi takvo vino.
Ali, karlovački vinari nisu se oslanjali samo na kvalitet. Pokazali su i zavidno marketinško umeće. U doba Austrougarske, studenti iz Srbije koji su studirali u Beču imali su zadatak: da u elitnim restoranima i hotelima naručuju bermet, stvarajući utisak da je to vino koje se mora imati. I uspelo je. Bermet je ušao u ponudu najluksuznijih bečkih ugostiteljskih objekata, postajući nezaobilazni izbor u vinskim kartama.
Jedan od najvrednijih istorijskih tragova koji potvrđuju značaj bermeta nalazi se u delu Zaharija Stefanovića Orfelina – srpskog prosvetitelja, književnika, bakroresca i vinoljupca. Njegova knjiga Iskusni podrumar, objavljena u Beču 1783. godine, sadrži stotine recepata za travna vina, alkoholna i bezalkoholna pića, meleme i eliksire. Među njima je i recept za bermet – ili barem ono što se tada pod tim nazivom spravljalo, jer se receptura razlikovala od kuće do kuće, čuvana kao porodično nasleđe.
U knjizi Orfelin piše:
“Među svim zemnim plodovima od kojih se može praviti piće, nema ni jednog blagorodnijeg i boljeg od vina, samo kad se ono razumno i umereno upotrebljava: jer ono krepi, potpomaže zdravlje i srce veseli.”
To vino koje „srce razveseli“ danas se u Sremskim Karlovcima doživljava kao simbol regije – i razlog za ponos.
Ipak, najzagonetniji deo priče dolazi s početka 20. veka. U periodu kada je svet bio u zaletu modernizacije, a Evropa disala uz ritam dvorova i luksuza, bermet se – prema predanju – našao i na vinskoj karti najvećeg putničkog broda tog vremena. Titanik, brod koji je poneo živote hiljada ljudi i ostao večita rana u sećanju čovečanstva, možda je nosio i čašu istorije Fruške gore.
Navodno su u olupinama broda, 73 godine nakon potonuća, pronađene boce sa etiketom iz Sremskih Karlovaca. Iako nikada nije potvrđeno sa potpunom sigurnošću da je bermet bio na tom meniju, legenda je snažnija od sumnje. Ona živi među karlovačkim vinarima, uvek spremnim da vam uz čašu ispričaju tu priču – o vinu koje je putovalo okeanima, bez putovnice, sa sobom noseći ukus doma i miris zaboravljenih biljaka.
Možda nikada nećemo saznati da li je neko na Titaniku nazdravio bermetom, ali znamo jedno: u svakom gutljaju ovog vina i danas se oseća duh epohe. Duh naroda koji je vino pravio sa strašću i predanjem, i verovao da jedna mala boca iz Karlovaca može osvojiti svet.
Danas, kada se čaša bermeta podigne u Sremskim Karlovcima, ne nazdravlja se samo ukusu. Nazdravlja se pamćenju – vinogradarskom znanju, istoriji u bocama i snovima koji su, izgleda, jednom doplovili i do Titanika.
