BELA CRKVA – U rečici Neri, u belocrkvanskoj opštini, koja izvire u Karpatima i predstavlja državnu među prema Rumuniji, ima zlata – to je činjenica. Ovdašnji hroničari to potkrepljuju legendama i zapisima.
Istoričar Ozren M. Radosavljević kaže da je Nera od davnina, sa svojim pritokama, poznata kao zlatonosna reka. Pretpostavlja da je ovde ispirača zlata bilo i u vreme Rimljana, pre gotovo 2.000 godina, iako pisani tragovi potiču tek s početka 19. veka.
„Samo od 1812. do 1817. godine, prema nekim zapisima, isprano je zlata u vrednosti 1.226 zlatnih dukata. U želji da intenziviraju ovu delatnost, vojno-graničarske vlasti su na obale Nere, blizu sela Kusića, naselile iz Erdelja četrdesetak porodica Cigana-Banjaša, koji su se i u zavičaju bavili kopanjem zlata. U novom kraju doseljenici su nastavili da tragaju za dragocenim metalom, zbog čega su i dovedeni, a sve izdvojene količine zlatnih zrna isporučivali su obližnjoj livnici u Oravici (današnja Rumunija). Na eksploataciju žutog metala svojim imenima podsećaju Zlatički potok i obližnji manastir Zlatica“, kaže Radosavljević.
Kako kaže naš sagovornik, „novobanaćani” iz Erdelja, o čemu govore podaci iz matičnih knjiga u Kusiću, kod Bele Crkve, nisu se mešali sa starosedeocima. Tajnu ispiranja i kopanja zlata su, izgleda, znali samo pripadnici grupe, koja je imala i izdvojeno sopstveno naselje. Doseljenici su bili pravoslavci, i svoje religijske običaje su obavljali u pravoslavnom hramu, a sahrane na groblju u Kusiću.
Crkva i državna administracija su novopridošle „vodile” kao „zlatoispiratelje” i „zlatokopatelje”, u zavisnosti od toga da li su do plemenitog metala dolazili ispiranjem ili kopanjem. Radili su uz pomoć drvenog korita, na čijem je dnu bila gusta pređa, a alati su im bili i ašov, lopata, motika…
Bio je to težački posao. Hladna voda planinsko-ravničarske Nere svakodnevno je ispiračima ledila noge. Valjda je zato i njihov životni vek bio neobično kratak. Ipak, motiv za rad je bio snažan, pa niko od „novobanaćana” nije ni pomišljao da pređe na još napornije obrađivanje njiva.
Oni vredniji, ali i srećnije ruke, dolazili su do dovoljno zlatnih zrnaca, pretvarajući ih u umetničkim radionicama u nakit. Kitili su njime udavače na svadbama. Tako se Banatom širila zlatna groznica.
I do današnjih dana, u životu meštana u ovom kraju zlato ima kultno mesto i predstavlja mnogo više od običnog – plemenitog metala.
Posle Banjaša, čije je naselje Nera uništila u katastrofalnoj prolećnoj poplavi, 1910. godine, sreću su okušavali i drugi. Recimo, i imućni Nemci su ulagali u ispiranje zlata, a zov plemenitog metala je privukao na obalu Nere i jednu britansku firmu, koja je instalisala i, za to vreme, moderne mašine i ispirala zlatonosni pesak sve do 1908. godine.
Iskušenju, kaže legenda, nije odoleo ni izvesni Đorđe, rodom iz Zlatice, koji je godinama tragao za zlatom u američkim rekama. Kažu da je hvalio izdašnost Nere, i da je govorio da „ni amerikanske reke nisu toliko zlatne”. Đorđe je, po svemu, zajedno sa svojim seljaninom Kurkanom, bio i poslednji poznati ispirač zlata u ovom kraju. Posle Drugog svetskog rata ova aktivnost je utihnula.
Ozren Radosavljević je predlagao turističkim poslenicima u Beloj Crkvi, koja godinama najavljuje brži i energičniji nastup na tržištu, da u ponudu uvrste i – ispiranje zlata. Zlatonosna Nera sigurno ne bi značajno pomogla nerazvijenoj belocrkvanskoj opštini, ali bi ispiranje zlata svakako bila jedinstvena turistička atrakcija.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
