Detinjstvo je temelj na kojem gradimo ceo svoj život. Kada su ti temelji stabilni, izgrađeni na sigurnosti, ljubavi i podršci, u odraslom dobu lakše pravimo zdrave izbore. Međutim, kada su u njih ugrađene pukotine u obliku traume – zanemarivanja, emocionalnog ili fizičkog zlostavljanja, nestabilnog okruženja – te pukotine često ostaju i kasnije utiču na način na koji živimo, biramo i volimo.
Trauma iz detinjstva ne „nestaje“ sama od sebe. Ona se ugnezdi u našim emocionalnim obrascima, utiče na našu percepciju sveta i naš osećaj sopstvene vrednosti. Mnogi odrasli, nesvesno, ponavljaju obrasce iz detinjstva: biraju partnere koji podsećaju na roditelje, pristaju na nezdrave odnose jer su im oni poznati, ili se boje preuzimanja rizika jer su u detinjstvu naučili da je svet nepredvidiv i opasan.
Takođe, jedan od razloga zašto biramo partnere slične roditeljima jeste nesvesna želja da „rešimo“ sa njima ono što nismo uspeli u detinjstvu. U odnos ulazimo sa nadom da ćemo tu osobu „popraviti“, te na taj način razrešiti nerazjašnjeno sa roditeljem. Iako ova logika deluje intuitivno, ona nas često vraća u iste bolne obrasce iz kojih pokušavamo da pobegnemo.
Veliki deo ovih obrazaca može se objasniti kroz stilove afektivne vezanosti – psihološki koncept koji opisuje kako se emotivno povezujemo sa drugima. Oni nastaju u detinjstvu, u odnosu sa primarnim starateljima, i često ostaju sa nama celog života:
- Sigurna vezanost – razvija se kada dete dobija doslednu ljubav, pažnju i podršku. Odrasli sa ovim stilom češće prave zdrave izbore, otvoreni su u komunikaciji i osećaju se sigurno u bliskim odnosima.
- Izbegavajuća vezanost – nastaje kada dete uči da ne može da računa na emocionalnu dostupnost roditelja. Kao odrasli, ti ljudi često izbegavaju dublju intimnost i emocionalno se distanciraju, birajući odnose u kojima ne moraju da budu ranjivi.
- Anksiozna vezanost – javlja se kada je pažnja roditelja nepredvidiva. Odrasli sa ovim stilom često se boje napuštanja, ulažu previše energije u odnos i biraju partnere koji im ne pružaju stabilnost, jer im je taj osećaj poznat.
- Dezorganizovana vezanost – povezana sa traumatičnim i zastrašujućim iskustvima iz detinjstva. Odrasli sa ovim stilom mogu istovremeno želeti bliskost i bojati se iste, što dovodi do konfuznih i turbulentnih odnosa.
Ovi obrasci nisu kazna, ali su u početku autopilot koji nesvesno vozimo. Psihološki mehanizam iza toga je takozvana „emocionalna matrica“ – unutrašnja mapa odnosa koju formiramo u prvim godinama života. Ako su ti prvi odnosi bili obojeni strahom, sramom ili nesigurnošću, naš mozak nesvesno traži situacije koje potvrđuju ono što već „znamo“.
Trauma iz detinjstva može se odraziti i na profesionalne izbore. Ljudi koji su odrastali u haotičnim uslovima često biraju stabilne, ali emocionalno udaljene karijere, bežeći od emotivnog rizika. Drugi, pak, ulaze u rizične i iscrpljujuće poslove, jer su navikli na konstantnu napetost i adrenalinski pritisak.
Dobra vest je da ovi obrasci nisu nepromenljivi. Rad na sebi – bilo kroz psihoterapiju, introspektivne tehnike ili podržavajuće odnose – može pomoći da prepoznamo kada nas trauma vodi, a kada istinski biramo. Prepoznavanje je prvi korak ka slobodi. Jer tek kada shvatimo da naš unutrašnji kompas možda pokazuje pravac ka prošlosti, možemo ga podesiti ka budućnosti koju zaista želimo.
Trauma ne mora biti lanac. Može postati učitelj – ali samo ako je osvetlimo, prepoznamo i damo sebi dozvolu da živimo drugačije.
