Postoji posebna vrsta boli koju može izazvati prijateljstvo. Ne ono koje se završi, već ono koje traje – a tiho nas izjeda. Nije ni jasno gde je sve pošlo naopako. Osoba koju zovemo prijateljicom, s kojom smo delile tajne, radosti i planove, odjednom počne da nas gleda drugačije.
Iako se i dalje smeši, u njenim rečima više nema topline. Podrška postaje sumnjiva, a komplimenti dobijaju bodlje. Ne znamo kako da to nazovemo, ali osećamo: nešto tu nije čisto.
Upravo o toj tišini punoj otrova govori tema prikrivene mržnje u prijateljstvima. Iako se o ovome retko govori naglas, svaka žena zna bar jednu priču – svoju ili nečiju blisku – u kojoj se „najbolja drugarica“ na kraju pokaže kao neko kome nije bilo iskreno stalo.
U svetlu nedavnih događaja vezanih za devojku Valeriju Marquez, koji su uznemirili javnost, postalo je još važnije da se o ovome govori. Iako ne znamo sve detalje, ono što jeste poznato osvetljava bolnu istinu: da najopasnije povrede često dolaze od onih kojima najviše verujemo.
Prikrivena mržnja u prijateljstvima nije bučna. Ona se ne vidi odmah, niti se može lako dokazati. To su one sitne rečenice koje ostave trag: „Baš si se promenila, ali dobro, valjda je to sada moderno“ ili „Super ti je ta ideja, ali znaš da ti se takve stvari obično izjalove.“ To su prijateljice koje vas u javnosti hvale, a iza leđa potcenjuju. Koje znaju sve vaše slabosti – jer ste im ih same poverile – i koriste ih da vas diskretno oslabe.
Zavist je često koren ove dinamike. Jedna strana možda ne može da podnese vaš uspeh, izgled, partnera, životnu radost. Umesto da to prizna sebi, guši se u osećaju da mora biti „veća“, „važnija“, „bolja“. A pošto to ne uspeva, pokušava da vas spusti. Ne direktno – jer bi to bilo očigledno. Već kroz finu manipulaciju, pasivnu agresiju i narušavanje vašeg samopouzdanja.
Upravo zato ovakva prijateljstva toliko zbunjuju. Umesto da jasno kažete „ovo mi ne prija“, vi se pitate: Da li umišljam? Da li sam preosetljiva? Možda je samo imala loš dan. I tako vreme prolazi, a vi iz tog odnosa izlazite sve tiši, sve manji, sve manje svoji.
Zato je važno slušati sebe. Ako se posle druženja s nekim stalno osećate emotivno iscrpljeno, ako imate potrebu da objašnjavate ili branite njeno ponašanje pred drugima, ako vam intuicija govori da iza osmeha stoji nešto tamno – verovatno ste u pravu. Pravo prijateljstvo vas ne tera da sumnjate u sebe.
Naša emocionalna sigurnost ne treba da zavisi od nečije zavisti. Prijateljice koje vas iskreno vole raduju se vašem sjaju, ne gase ga. One vas ne podsećaju na greške, već vas guraju napred. One nisu savršene, ali su iskrene. A kad shvatimo da neko koga smo zvale „prijateljicom“ zapravo čuva zavidni trn u srcu, važno je da znamo: imamo pravo da odemo. Bez krivice. Bez drame. Tiho, ali zauvek.
Jer prava bliskost ne boli. A žene koje je dožive – više nikada ne pristaju na manje.
