Izložba Upotreba čoveka, koja je predstavljena u nedelji književnosti sedmog Kaleidoskopa kulture, posvećena je stogodišnjici rođenja novosadskog književnog velikana Aleksandra Tišme. Interaktivna postavka, koju su priredile autorke Mina Aleksić i Ljiljana Kuzmanović u saradnji sa kustoskinjom ove izložbe i izložbe sa umetničkim instalacijama o Tišminim delima, Dr Jovanom Rebom, prenosi univerzalne teme rata, traume i ljudskih odnosa kroz novomedijski pristup. Na ovaj način postavka inspiriše posetioce da preispitaju vlastite stavove i emocije u vezi sa ratovima. Iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa dr Jovanom Rebom, a ona nam otkriva kako je svojim iskustvom doprinela da se oživi Tišmin literarni svet i kako umetnost može postati ključ za bolje razumevanje prošlosti.
Tišma paviljon na ovogodišnjem Kaleidoskopu kulture, obeležio je 100 godina od rođenja Aleksandra Tišme. Kako vidite značaj ovog događaja u kontekstu Kaleidoskopa kulture?
Stvaralaštvo novosadskog pisca Aleksandra Tišme decenijama je deo evropske kulturne baštine. Jednostavno rečeno, on je naš najpoznatiji i najprevođeniji pisac, o čijem se značaju (pre)malo govori u gradu koji mu je predstavljao dom i neiscrpan izvor inspiracije. Postavka Tišma paviljona na Kaleidoskopu kulture 2024. nije samo odraz priznanja velikom umetniku, već i zaokret ka novim čitanjima dela izuzetne estetske vrednosti: romana „Upotreba čoveka“, „Vera i zavera“, „Knjige o Blamu“, kao i zbirki priča „Mrtvi ugao“, „Krivice“, „Škole bezbožništva“…
Koliko je značajno za Novi Sad, koji je poneo titulu Unesko kreativnog grada, da se književna dela predstave kroz novomedijsku umetnost? Na koji način ovakav pristup doprinosi širem razumevanju književnosti?
Transkripcije književnog teksta u nove umetničke forme su neophodne u vremenu u kojem su brzina, sažetost i vizualnost imperativi. Zato je toliko važno da knjigama nađemo mesto u svetu brzih informacija, da ih nametnemo kao neophodne instrumente koji i dalje „pomažu čoveku da se nađe i snađe“, kao što je rekao Ivo Andrić. Knjiga je mrtav predmet ako u njemu ne vidimo duhovni ili emotivni interes, ma koliko to neromantično zvučalo. Zato su interaktivne, performativne i multimedijalne izložbe logičan put za povezivanje literature i novog doba, jer savremenim jezikom pričaju univerzalne priče.
Čitanje knjige je intiman čin. Šta mislite, zašto je važno da se književnost prikazuje i kroz druge umetničke formate, poput izložbe „Upotreba čoveka“?
„Upotreba čoveka“ je najkompleksnije književno delo o Novom Sadu, koje zadire duboko u mitove o multikulturalnosti, toleranciji i lepim manirima. Ispod mirne površine grada, Tišma razotkriva to opasno komešanje različitih glasova, koji eskaliraju u ratovima, otkrivajući svoje zastrašujuće lice, prepuno zla prema Drugom, daleko od lepog vaspitanja i od ljudskosti uopšte.
Žanrovska kompleksnost romana (ljubavni, istorijski, društveni, porodični, psihološki, erotski, da navedemo samo neke od njegovih odrednica) nam je omogućila da publiku, bez obzira na to da li su čitali Tišmu, uvučemo u spiralu literarne imaginacije, u kojoj se ne može razdvojiti prošlost i sadašnjost, apstraktno i egzistencijalno, demagogija od istine. Nove umetničke forme su zato toliko važne, jer ostvaruju ne samo duhovnu, već i telesnu vezu između publike i izložbe.
Kao stručna saradnica na izložbi „Upotreba čoveka“ na koji način ste doprineli oblikovanju ove postavke i oživljavanju Tišminog romana?
Kada sam angažovana kao kustoskinja izložbe „Upotreba čoveka“ i izložbe sa umetničkim instalacijama o Tišminim delima, bilo mi je najvažnije da u potpunosti zaronim u piščev imaginarni svet. Danonoćno sam iščitavala sva njegova dela, od prvih zbirki poezije i prvog romana „Za crnom devojkom“, pa sve do dnevnika, koje je vodio do 2001. godine. U hiljadama ispisanih strana, tragala sam za odgovorima na velika i banalna pitanja o nama, ljudskim bićima, definisanim rasom, nacijom, religijom, geografijom i istorijom. Sledeći korak je bio da svoje naučno i književno iskustvo prenesem timovima za kreiranje izložbi, o karakteristikama celokupnog stvaralaštva Aleksandra Tišme. Zatim sam im kompleksno interpretirala roman „Upotreba čoveka“: od detaljne analize likova i fabule, do ideja o hijerarhijskom pozicioniranju nacija, religija i društvenih klasa u vremenskom i prostornom kontekstu romana.
U svojim istraživanjima sam došla do zaključka da u delima „Upotreba čoveka“, „Knjiga o Blamu“ i „Vere i zavere“, „Mrtvi ugao“ i „Krivice“ Novi Sad figurira kao golo telo, koje menja uniforme i kulturološke obrasce. Na osnovu tih obrazaca, stvaraju se efemerni zakoni koji omogućavaju čoveku da upotrebljava čoveka. Taj zaključak je postao baza za kreiranje ove izložbe, te je grad – roman artikulisan kroz tri vremena: do 1941; od 1941. do 1944; od 1944. pa sve do danas. Tokom zajedničkog rada, tragala sam za citatima iz romana „Upotreba čoveka“ koji su imali ulogu da ilustruju tematiku izložbenih prostora, te birala monologe glavnih junaka, koji su publici predstavljeni auditivno.
Šta biste istakli kao najvažnije razloge za posetu? Kako iskustva poneta sa izložbe mogu podstaći mlade da promene odnos ka književnosti?
Pitanje koje se od početka nametalo i o kojem smo puno diskutovali je bilo: da li u ratu ljudsko biće uopšte ima izbora? To pitanje je postalo most koji povezuje vreme u romanu i vreme danas, i stravično je aktuelno. Zato nam je bilo toliko važno da isprovociramo publiku da ponude svoje odgovore.
U pažljivo kreiranoj konfuziji vremena i prostora, publika prolazi kroz auditivna, taktilna i vizuelna iskustva, gde se ukrštaju apstraktne političke ideje i njihove realne posledice, sa originalnim citatima iz dela. Audio-vizuelnim i taktilnim rešenjima, gledalac je izazvan da zauzme aktivnu ulogu u izložbi, da psihofizički iskusi sve prikazane „artefakte“, te da na kraju iznese svoja uverenja o miru i o ratu.
Za mene je bilo fascinantno da promatram publiku, kako prolazi kroz različite faze izložbenog prostora i da slušam na kraju o njihovim iskustvima. Mlađe generacije (naši učenici, na primer, te devojke i mladići dvadesetih godina) su pre svega bili oduševljeni autentičnošću izložbenih rešenja. Oni su izložbu iskusili kao originalno i savremeno umetničko delo. Ljudi srednjih godina su, pored fascinacije sadržajem, imali snažne emotivne reakcije, jer su reaktivirali sećanja na mračnu prošlost koja je obeležila njihovo odrastanje. Reakcije su izuzetno pozitivne, ali jedna stvar je svima bila zajednička: stanje uzbuđenosti tokom izložbe, te potreba da se vrate, i još jednom prođu kroz sve njene faze.
Smatrate li da su univerzalne teme poput rata i traume danas jednako relevantne kao i u periodu kada je Tišma pisao roman?
Bojim se da je rat najvažnija tema u vremenu sadašnjem, pred kojom svi ostali globalno relevantni problemi (ekološke katastrofe, siromaštvo, kriminal, epidemije, nejednakost polova i nasilje u realnim i virtualnim okvirima) postaju relativizovani. Jezivo je da posle dva milenijuma ratnih iskustava i zloupotrebe čoveka nad čovekom, stojimo poslušno na samoj ivici svetskog oružanog sukoba. Verujem da je jedino ljudski život neprocenjiva vrednost i da ne postoji nacija, vera, rasa, novac i moć, koji mogu da vrede više, a stvarnost me svakodnevno demantuje. Svedočimo stravičnom licemerju svetskog medijskog diskursa gde su žrtve vidljive samo ako pripadaju politički korektnoj naciji i religiji. Svi izvan tih okvira: mrtvi, nemoćni, traumatizovani, baš kao i u romanu „Upotreba čoveka“ – nemaju nikakvu upotrebnu vrednost. Ništa nismo naučili. Umetnost je tu da nam pomogne, da definišemo ova suštinska pitanja, da nađemo mir u duhovnom hedonizmu koji nam nude izložbeni prostori, dobre knjige i predstave…I to je sve. I to je mnogo, jer nam omogućava da živimo u ovakvom svetu, a ipak spoznajemo lepotu, osećamo strast u susretu sa umetnošću i pravimo izbore tamo gde je to moguće.
U okviru Tišma paviljona vodili ste razgovor sa istaknutim književnikom Stevom Grabovcem. Kakvi su vaši utisci sa ovog susreta i na koji način su se posetioci povezali sa temama koje su bile u fokusu?
Stevo je pre svega sjajan čovek, dubokouman i promišljen. Njegove romane „Poslije zabave“ i „Albino mulat komarac“ sam čitala sporo, teško, jer su krvave devedesete deo iskustva svih nas, rođenih prošloga veka. Zlo je žarišna točka koja povezuje njegovo i Tišmino stvaralaštvo. Pričati o zlu uvek ima dva smera: pokušaj da ga osvestimo kroz uzroke, i da potom, umorni i bespomoćni, potražimo nadu, ili bar ideju kako možemo da postanemo bolji. To su bile glavne teme našeg razgovora. Možda nismo postali pametniji na kraju, ni mi, ni publika, ali smo se svi osećali malo manje usamljeni, i malo manje uplašeni od sveta na koji tako malo možemo da utičemo.
Predajete književnost u Karlovačkoj gimnaziji. Kakva su vaša iskustva kada je reč o odnosu mladih prema literaturi?
Čitalačke navike rođenih u ovom milenijumu i nas iz prethodnog se ne mogu porediti. Ali, jedna stvar je uvek ista: svi tražimo odraz sopstvenih iskustava u umetničkim delima. Zato je komično očekivati da mladi pristupe literaturi na način kako smo to činili mi. Ako u Šekspirovom, Tišminom, Andrićevom, Puškinovom ili Tolstojevom delu se ne prepoznaju, ne nađu odgovore, utehu, ili užitak – milenijalci će ih odbaciti kao dosadne, mrtve predmete. Ali, ako do prepoznavanja dođe, onda se stvara snažna veza između učenika i knjige. Tu najveću odgovornost nosimo mi, profesori književnosti. Prvo moramo da upoznamo realni i virtuelni svet dece kojima predajemo! Potpuno je nevažno šta mislim, da li je pametan ili nije – to prosto jeste novi „jezik“ čija pravila moram da naučim! Tek tada mogu da razumem svoje đake, te da tražim sponu između njih i dela koja im predstavljam. I onda se čas pretvori u predivan, živ i emotivan uzajamni rad, gde učimo jedni od drugih.
