Tog 13. oktobra davne 1972. godine desila se velika avionska nesreća u Južnoj Americi.
Avion sa 40 putnika i 5 članova posade, srušio se u nenaseljnom predelu Anda, na granici Čilea i Argentine. Preživeli nisu bili ni svesni da ono najgore tek počinje i da će morati da rade ne zamislive stvari kako bi preživeli…
U avionu su se nalazili članovi ragbi tima „Christian Brothers“, njihovi prijatelji, porodice i saradnici, a uzrok pada bili su veoma loši vremenski uslovi. Pri samom padu poginulo je 12 putnika, a petoro ih je izdahnulo sledećeg jutra od posledica povreda.
Mnogi su u narednim danima i nedeljama preminuli usled gladi i hladnoće, pa je spašeno samo 16 ljudi, od 33 koji su preživeli pad.
Na visini od 3.600 metara nesrećni putnici su uspeli da prežive čak 72 dana, dok konačno nisu spaseni 23. decembra.
Nesreća nikada ne dolazi sama
Dok su pokušavali da prežive u teškim vremenskim prilikama, u okruženju koje nije imalo mnogo toga da ponudi osim nepreglednog snega, 17. dana posle pada zadesila ih je još jedna nesreća – na preživele se obrušila lavina, koja je usmrtila još nekoliko ljudi.
U narednim nedeljama umirao je jedan po jedan preživeli od promrzlina i gladi, a oni koji su opstajali gubili su svaku nadu da će biti spaseni, uvereni da su spasilačke ekipe odavno odustale od potrage.
Na kraju očajni ljudi morali su da urade ne zamislivo kako bi preživeli – jeli su ljudsko meso svojih poginulih saputnika!
Preživeli su teško doneli ovakvu odluku, ali je ipak želja za životom preovladala.
– Bilo je odvratno. Osećao sam se poniženo. Dostojanstvo mi je bilo na dnu. Morao sam da pojedem komad mesa svog prijatelja da bih preživio. To je bila jeziva i odvratna odluka – izjavio je preživeli Roberto Kanesa, koji je tada imao 19 godina.
Dugo očekivani spas
Poslednjih 16 preživelih, shvatilo je posle više od 2 meseca da im nikakav spas neće sam doći, već da moraju sami da ga potraže.
Dvojica ragbista, navukli su gomilu odeće na sebe kao i improvizovane vreće za spavanje, i krenuli u opasan spust niz planinu.
U svojim sportskim torbama, pored odeće poneli su i delove ljudskog mesa, koje su predhodno uz veliko žaljenje odseklji sa svojih mrvih prijatelja.
Hrabri ragbisti bili su ubeđeni da će usput umreti, zbog velike hladnoće i izuzetno retkog vazduha, jer su se nalazili na velikoj visini. Ipak bili su voljni, jer više nisu želeli da čekaju smrt od hladnoće, hraneći se ljudskim mesom.
Posle 7 dana lutanja po ledenoj pustoši, uspeli su da naiđu na grupu čileanskih vojnika. Oni su poslednjim atomima snage uspeli da objasne šta im se dogodilo i gde se nalaze ostali preživeli.
Kada su primljeni u bolnicu, koža im je bila zelena i ljubičasta usled hipotermije.
Čileansko vazduhoplovstvo obezbedilo je tri helikoptera za pomoć u spasavanju. Leteli su u treškim vremenskim uslovima, po magli, a sa vojnicima je krenuo Parado, koji se dobrovoljno javio da odvede helikoptere do mesta pada. Doneo je pilotsku kartu leta i vodio helikoptere uz planinu do lokacije na kojoj su se nalazili preostali preživeli.
Svoje iskustvo ispričao je i Roj Harli, inženjer iz Montevidea, jedan preživelih od ragbi igrača.
– Kada sam se ukrcao na taj avion, imao sam 87 kilograma. Bio sam ragbi igrač, mlad, mišićav, trenirao sam redovno. Vratio sam se sa 38 kilograma.
Jedino što smo mi želeli bilo je da se vratimo svojim kućama. Jedino smo mogli da uzmemo energiju iz tela. Znaš li ti kako je strašno tamo? Tu nema nijednog korena, nema ničega. Pojeli smo pastu za zube. Jeli smo cigarete. Probali smo kožu iz cipela, ali ju je nemoguće jesti – rekao je Harli.
O poznatoj priči o preživelima među najvišim vrhovima Anda ispredene su legende, snimljeno je više filmova i dokumentaraca i objavljeno na hiljade tekstova.
Prema ovom događaju, 1993. godine snimljen je film „Preživeli“ (Alive)
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
